U Evropi, mnogi su saznali za nesreću u Černobilu znatno pre nego građani Sovjetskog Saveza. Međutim, naučnici na Zapadu dugo nisu imali pristupa naučnim i medicinskim podacima.
1991. godine Amerikanac ukrajinskog porekla Aleksander Sič postao je prvi, a dugo i jedini zapadni naučnik, koji je sa ukrajinskim i ruskim kolegama radio u zoni Černobila.
"Naučnici su bili izolovani jer je toj zoni bio zabranjen pristup, a nisu imali ni odgovarajuću opremu", kaže Sič.
Sič kaže kako je bio šokiran kada je shvatio da helikopteri koji su bacali pesak, boron i druge elemente na reaktor promašuju svoj cilj - usijano nuklearno jezgro reaktora. Zbog toga, reaktor je goreo još deset dana i jezgro se potpuno istopilo.
"U stvari, jezgro nikada nije zatrpano i istopljeno gorivo se posle devet dana stvrdnulo", kaže Sič.
Sič kaže da je topljenje jezgra reaktora u Černobilu bilo katastrofalno, ali da ipak nije došlo do takozvanog "kineskog sindroma" od koga su svi strahovali. Prema tom scenariju, istopljeno jezgro postaje toliko vrelo da progoreva put do jezgra planete. Černobil je pokazao da je to mit.
Ali čim su uzroci eksplozije postali jasni, zapadni naučnici prestali su da se interesuju za Černobil.
"Kada su zapadnjaci shvatili šta je izazvalo nesreću i da takvih reaktora nema na Zapadu, pa stoga slična nesreća nije moguća, prešli su na druge stvari", kaže Sič.
Međutim, u oblasti medicine, farmakologije i pripravnosti na nesreće, moglo je štošta da se sazna. Lekarka Ala Šapiro, koja je 1986. radila u Institutu za hematologiju i transfuziju, u Kijevu, saznala je za nesreću od svog oca.
"Pozvao me je i rekao da je u ponoć slušao Glas Amerike, preko koga je saznavao o svetskim događajima, i da je čuo da je nuklearna elektrana u Pripjatu eksplodirala", kaže Ala Šapiro.
Kasnije, ona i drugi lekari poslati su u to područje da od stanovnika uzimaju uzorke krvi.
"Zapanjujuće je bilo koliko su malo znali stanovnici sela veoma blizu reaktora. Nisu primenjivali nikakve mere zaštite. Niko nije davao kalijum-jodid, deci ni odraslima. Ljudi su podsticani da kriste svoje proizvode, da skupljaju gljive u šumi i da u jesen pale lišće. Mešavina radioizotopa podizala se sa dimom u vazduh koji su ljudi udisali", kaže Ala Šapiro.
25 godina posle te katastrofe Šapiro radi u američkoj Upravi za kontrolu hrane i lekova na razvoju mera predostrožnosti za slučajeve nesreća ili terorističkih napada radioaktivnim, hemijskim ili biološkim supstancama.
"Najvažnije je imati visok nivo spremnosti koja obuhvata obučavanje lekara i medicinskog osoblja i pravovremeno informisanje stanovništva. Na prvi znak postojanja radioaktivnosti građani treba da odu u skloništa, a zatim da se evakuišu. U slučaju radijacije, obavezno je da svi uzimaju kalijum-jodid", kaže Ala Šapiro.
U Sovjetskom Savezu, priseća se Ala Šapiro, informacije su skrivane čak i od lekara.
"Jedna bibliotekarka rekla mi je da su morali da sklone svu literaturu u kojoj se pominjala radijacija", kaže ona.
Nesreća u Černobilu pružila je medicini još neke vredne pouke.
"Dve su oblasti u kojima su lekarima na obe strane sveta otvorene oči. Prognoza i posledice za pacijente sa akutnim opekotinama od radijacije zavise od stepena izloženosti, čak i za one koji dobiju transfuziju koštane srži. Ali presađivanje koštane srži zaista može da spase pacijente. Selekcija pacijenata je od ključne važnosti", kaže Ala Šapiro.
U Sjedinjenim Državama radi se na razvoju lekova koji mogu preventivno da smanje posledice trovanja radioaktivnim materijama. Na tom poslu Šapiro i njene kolege sarađuju sa farmaceutskim kompanijama i naučnim institucijama.
Svaka tehnološka nesreća sa ljudskim žrtvama je tragedija. Ali ona može da pruži i pouke za budućnost - ukoliko se informacije razmenjuju i ukoliko su one dostupne svim stručnjacima u svetu.