Poslednji broj NIN-a podigao je veliku prašinu naslovnom stranom, na kojoj je život u Srbiji upoređen sa radnim logorima u nacističkoj Nemačkoj. Da li je to uvreda žrtvama holokausta i šta se krije u tekstovima koji stoje iza ovakve naslovne strane - za Glas Amerike objasnio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk.
Dodatnu tempereturu na paklene vrućine koje su ove nedelje zahvatile Srbiju podigla je jedna naslovna strana - čuvena fotografija kapije logora Dahau i još poznatiji natpis "Rad oslobađa", kojom se, u poslednjem broju NIN-a najavljuje temu broja - tajni ugovori koje su srpske Vlade sklapale sa stranim kompanijama, subvencije strancima i život radnika u Srbiji.
Umesto o samoj temi, deo javnosti, a pre svih predstavnici vlasti, napali su NIN zbog poređenja Srbije i koncentracionog logora i vređanja žrtava Holokausta. Uz objašnjenje i izvinjenje redakcije da to nije bila namera najstarijeg nedeljnika na Balkanu, glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk za "Glas Amerike" objašnjava, kako kaže, suštinu priče:
“Nije nama namera bila da nipodaštavamo, ili da relativizujemo Holokaust i žrtve, nego nam je cilj bio da uperimo prst i da pokažemo koliko je ova Vlada odgovorna za stanje u zemlji. A o tome niko ne vodi računa, čak ni ona sama. Poenta je što sam ubeđen da predstavnici vlasti nisu to shvatili na pogrešan način, nego na pravi način. I da je to za njih, zapravo, najveća opasnost. Da ljudi u Srbiji počnu da shvataju u kakvoj državi žive. Pod kakvim pravilima posluju i šta za njih važi, a šta važi za neke druge”.
Povod za temu u NIN-a sam se nametnuo - u Fijatu je, posle skoro tri nedelje prekinut štrajk, pregovori su počeli, ali je ishod cele priče i dalje neizvestan. Pre Fijata, u štrajku su radnici Goše, a Ćulibrk smatra da će se broj radničkih protesta povećavati. Prosečna plata u Srbiji prošlog meseca iznosila je skromnih 383 evra, a čini se da većina onih koji sebe zovu radnička klasa, čak i tolikoj plati mogu samo da sanjaju:
“Srbija je zemlja sa praktično najnižom platom u Evropi - Makedonija trenutno ima dva-tri evra manju od Srbije, a mi non-stop slušamo obećanja kako će plate, evo već do kraja ove, ili početkom iduće godine biti 500 evra. Jedna država koja niske plate, koja ima tako nisku kupovnu moć, sebi dozvoljava da časti strane investitore po nahođenju Vlade, sa po 10.000 evra po zaposlenom. Ti zaposleni u isto vreme primaju 200-250, maksimalno 300 evra - pa znači da njih država finansira tri-četiri godine”.
Tema subvencija stranim investitorima se otvorila kada su vlasti u Srbiji, u pokušaju da privuku velike svetske kompanije, krenule sa takvom praksom. Da stvar bude gora, ugovori koje država sklapa sa velikim stranim investitorima su najčešće tajni, zbog čega javnost nema uvid u to koliko država daje ulagačima iz sveta i postavlja pitanje svrsishodnosti takve politike:
„Deset godina se pogrešna ekonomska politika bazira na subvencijama stalno produžava. Vlade se menjaju, ali to ostaje nepromenjeno. To ostaje isto. Niko za deset godina nije sabrao, da vidi koliki su pravi efekti. A mi znamo, čim prođe period na koji se subvencije odobravaju, posle toga radnici dobijaju otkaze. Praktično mi finansiramo te radnike. Ako je već tako, pa dajte da ih finansiramo da sede kući. Neka se ne muče. Jeftinije je”.
U tom kontekstu zanimljiv je i zahtev predstavnika kineskog "Hestila", vlasnika smederevske Železara, da Vlada promeni Zakon o radu i omogući lakše otpuštanje radnika koji ne žele da prihvate dodatne radne norme. Kako kaže sagovornik "Glasa Amerike", takvo ponašanje, kineskih, ali i svih drugih investitora je ekonomski logično.
“To je tržište. Zašto bi neko dao bilo kome u Srbiji platu od hiljadu evra, ako može da ga plaća 300 evra. To je legitimno pravo poslodavca, na taj način njemu ostaje veći profit. Moj problem nisu poslodavci, moj problem je vlast, odnosno država koja reguliše pravni okvir, i koja dozvoljava poslodavcima čak da ne plaćaju poreze i doprinose, nego ona to čini umesto njih”.
Čak i ukoliko u pregovorima sa MMF-om srpske vlasti uspeju da proguraju povećanje penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru, to se nikako neće odraziti na život radnika iz Fijata, Goše, Železare i bilo koje fabrike u Srbiji. Oni imaju svoje brige, a od države očekuju samo da ih razume i bude na njihovoj strani.