“Kina, aktuelne vlasti Srbije i elita koja okružuje predsednika Vučića ostvaruju najviše koristi od kineskih zajmova – koji se u javnosti Srbije prikazuju kao izdašne investicije”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Donatijen Rui (Donatienne Ruy) jedna od autorki izveštaja “Postajući klijent kineske države – slučaj Srbije” (Becoming a Chinese Client State – the case of Serbia) – koji je nedavno objavio vašingtonski Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS).
Kineski novac u Srbiji
Jedan od prvih velikih poslova koje je Kina sprovela u Srbiji je izgradnja Pupinovog mosta. Ta saobraćajnica povezuje beogradska naselja Borču i Zemun. Izgradnja je koštala 260 miliona evra. Most su, uz prisustvo delegacije visokih kineskih zvaničnika, za saobraćaj otvorili kineski premijer Li Kećijang, tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić i bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali.
Hbis grupa, ili Hestil kako se nekada zvala, 2016. postala je vlasnik smederevske železare što je platila 46 miliona evra. Prilikom kupoprodaje najavljena je investicija od 300 miliona evra.
Kompanija Ziđin privatizovala je Rudarsko topioničarski basen Bor, kupivši septembra 2018. 63 odsto akcija tog preduzeća za 350 miliona dolara. Istovremeno, Ziđin se obavezao na otplatu duga te kompanije u iznosu od 200 miliona dolara. Kineski kupac se obavezao na ulaganje 1,26 milijardi dolara do 2024. godine.
Takođe, Kina i Srbija potpisivali su sporazume čija je svrha finansiranje modernizacije železničke infrastrukture. Jedan od takvih dokumenata, kojim je podrazumevana rekonstrukcija pruge od Beograda do prestonice Mađarske Budimpešte, potpisan je jula 2019. Za deonicu dužine 107 kilometara, od Beograda do Novog Sada i Subotice, kineskim kreditom namenjeno je 943 miliona dolara.
U toj studiji četvoro stručnjaka te američke nevladine organizacije razmatraju razmere kineskog uticaja u sferi politike, ekonomnije i tehnologije – i efekte i posledice koje bi mogle imati po državu, društvo, ali i životnu sredinu i zdravlje stanovništva.
“Ono što smo zaključili u izveštaju je da se radi o, na neki način, obostrano korisnom odnosu između Srbije i Kine. Zato što je Srbija ključna zemlja u naporima Kine da više ulaže u Evropu pošto predstavlja sponu Mediterana i Centralne Evrope, zbog veličine svoje teritorije i veza sa drugim zemljama Zapadnog Balkana. Sa druge strane, kada je reč o Srbiji, njene vlasti od Kine dobijaju zajmove koje predstavljaju kao značajne strane investicije. Na osnovu toga Vlada može da tvrdi da u zemlju stiže mnogo novca za investicije u infrastrukturu – koje su toj državi potrebne. Sa političke strane, to predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovoj partiji, pruža neku vrstu pokroviteljske uloge”, kaže za Glas Amerike Donatijen Rui – čija su polja ekspertize Evropska unija, uticaj Rusije u Evropi, kao i Južna Evropa i Mediteran.
Ona ukazuje da angažman Kine, kroz inicijativu “Pojas i put” kojom je u saradnju uključila najmanje sedamnaest evropskih država (među kojima je i nemali broj članica Evropske unije) na prvi pogled ima pozitivan aspekt koji ispunjava potrebe za izgradnjom infrastrukture.
“Međutim, tu se ipak samo radi o novčanim zajmovima koji će nesumnjivo doći na naplatu. Dakle, teret duga raste, a istovremeno se taj novac ne troši potpuno transparentno i pomaže jačanju moći vladajuće Srpske napredne stranke. Takođe, kinesko mešanje ima uticaja i na životnu sredinu. Kina je mnogo ulagala u energetski sektor Srbije i te investicije nisu ispunjavale ekološke standarde – nisu bile čiste. Takođe, u sektoru tehnologija u Srbiji, prevashodno Beogradu, primenjene su nadzorne tehnologije – odnosno uvozni kineski sistem nadzora, koji se po standardima razlikuje, ili je pak suprotstavljen, sistemima koji se koriste u Evropi ili Sjedinjenim Državama”, podvlači Rui.
Glas Amerike: Kako je Kina preuzela primat ulaganja u infrastrukturu na području Balkana?
Rui: U vezi sa tim – ne mogu da kažem da je bilo ko zažmurio. Na području Zapadnog Balkana postojala je velika potreba za ulaganjima u infrastrukturu, energetski sektor i taj prostor nisu popunile američke – ili investicije sa prostora Evropske unije. Tu je potrebno primetiti da su pretpristupni fondovi finanaijski mnogo manji od novca koji, na primer, stiže iz Kine ili Rusije. Ako biste pitali države Zapadnog Balkana za dobijanje novca iz pretpistupnih fondova – potrebno je proći ozbiljnije provere i pružiti garancije. Potrebno je ispuniti više standarda i neki od birokratskih procesa su komplikovaniji. Tako da je nekima lakše da postignu dogovor sa kineskom kompanijom i dobiju pozajmicu od Kine. Imajući to u vidu moglo bi se razumeti zašto su kineske investicije privlačnije. Sa kineske tačke gledišta Zapadni Balkan je ključan za inicijativu kineskih vlasti “Pojas i put” zbog povezivanja sa Mediteranom i ostatkom Evrope.
Glas Amerike: Kakav uticaj je Kina ostvarila u industriji Srbije?
Rui: Ukazaću na mali pozitivan aspekt oličen u tvrdnjama da su očuvane neke od fabrika koje su bile u problemima. Argument koji uvek svi iznose je smederevska čeličana. Očigledno je da su se standardi u smislu radničkih prava snizili – a ne poštuju se u potpunosti ni standardi zaštite životne sredine. Kao što i sami znate bilo je izveštaja o pojavi prašine i kiselih kiša u područjima gde se proizvodi čelik. U pogledu održivosti industrije – to nije naročito korisno. Dakle, gledajući dugoročno – to bi moglo izazvati ozbiljne posledice. Jer će, nasuprot oživljavanju nekih delova industrije, negativni uticaj dugoročno biti mnogo značajniji.
Glas Amerike: Hajde da se vratimo na pitanje žaštite životne sredine i eventuelne posledice po zdravlje građana….
Rui: Nekoliko projekata čija je svrha proizvodnja energije – zasnovana je na upotrebi uglja. I to u trenutku kada bi, u skladu sa standardima Evropske unije, Srbija trebalo da pređe na proizvodnju i upotrebu čistije energije. Podsećam da je to jedan od proklamovanih ciljeva vlasti Srbije koja pregovara o članstvu u Evropskoj uniji. Tako da je to veoma značajno pitanje. Govorila sam već o problemima koje izazivaju prašina i kisele kiše – takođe značajno je zagađenje vazduha u pojedinim delovima Srbije. Na sve to utiče rad nekih od novih fabrika ili elektrana – kao i kineskih građevinskih projekata u kojima se pokazuje interesovanje za praćenje ekološih standarda u Srbiji. Takođe, nisu primenjene tehnologije koje smanjuju zagađenje usled upotrebe uglja kao energenta. Dakle, uticaji na životnu sredinu i zdravlje stanovništva u tim oblastima su veoma ozbiljni.
Glas Amerike: Kako je Srbija postala centralno područje primene kineske tehnologije i šta to znači?
Rui: U poslednjih deset godina dve strane su sklopile nekoliko sporazuma o saradnji. Osnova za to postoji već neko vreme. Drugi razlog je što na tržištu Srbije u značajnijoj meri nisu zastupljeni drugi učesnici. Tako da je slobodan prostor otvoren za Kinu. Takođe, važna karakteristika su mnogo blaži standardi i poštovanje obaveza. To čini hardver, u smislu optičkih kablova ili uspostavljanje centara za prikupljanje podataka, ali i softver mnogo dostupnijim. Jedan od pokazatelja je i postavljanje mnoštva nadzornih kamera na velikom broja mesta.
Očigledno je da je Srbija veoma privlačna za Kinu – jer predstavlja regionalno čvorište internet prometa. Preko njene teritorije prolazi veliki deo onlajn saobraćaja. I poslednje - tehnologija je rastući sektor u srpskoj ekonomiji. Samim tim je još privlačnija za Kinu.
Glas Amerike: Kakve rizike sa sobom nosi takva vrsta saradnje – imajući u vidu da mnoge zapadne zemlje, pogotovo SAD, oklevaju i obustavljaju saradnju sa Kinom ističući razloge sajber bezbednosti?
Rui: Upotreba te tehnologije predstavlja rizik po sigurnost podataka kojima raspolažu srpske, ili vlasti bilo koje druge zemlje, koje je koriste. Jer sporazumi potpisani sa kineskom stranom odnose se na vladine sisteme podataka, zdravstvene kartone i druge vidove ličnih podataka. Takođe, ako je Kina pružalac tehnologije – njihovi stručnjaci, primera radi, obučavaju pripadnike srpske policije da ih koriste. A u tom slučaju - nejasno je po kojim standardima ih obučavaju. Možemo pretpostaviti da nisu u skladu sa pravilima koja važe u Evropskoj uniji – jer tamo važi mnogo strožiji režim zaštite privatnosti podataka. Kada govorimo o veštačkoj inteligenciji, tu bi situacija mogla biti nezgodnija, jer Srbija u tom smislu kineskim sistemima pruža informacije. Dve strane i vojno sarađuju, tako što Srbija od Kine nabavlja opremu poput raketa i dronova, što stvara ozbiljne probleme iz perspektive Sjedinjenih Država i Evropske unije – čiji član namerava da postane.
Glas Amerike: Može li se reći da kineska tehnologija ugrožava građanske slobode stanovnika Srbije – i zašto je to tako?
Rui: U izveštaju smo zaključili - imajući u vidu ono što smo utvrdili: kineske nadzorne tehnike, nadzorna oprema koja se koristi u Beogradu i drugim gradovima – uvezena je iz kineskog autoritarnog sistema. Reč je o sličnim tehnologijama koje se, recimo, koriste za nadzor u kineskom gradu Šenženu. Istovremeno, ideja o sigurnim gradovima kakva bi trebalo da bude primenjena u Beogradu, sistemski je netransparentna. Nema nikakvog principa odgovornosti. Civilni sektor je postavio pitanje u vezi sa postavljanjem kamera – ko ima pristup snimljenim podacima? Mislim da postoje izveštaji da su snimci demonstranata tokom protesta u Beogradu procurile u provladine medije upravo sa tih kamera. Dakle, potpuno je nejasno ko ima pristup podacima. Pravni okvir koji reguliše kinesku nadzornu tehnologiju u Srbiji je, u najmanju ruku netransparentan, ako uopšte postoji.
Glas Amerike: Da li bi u tom smislu moglo biti promena u pristupu Srbije – imajući u vidu da se u dogovoru čije su potpisnice u Vašingtonu bili Kosovo i Srbija navodi da su se strane saglasile da će ukloniti 5G tehnologiju neproverenih proizvođača?
Rui: U tom dokumentu nije precizirano o kome se tačno radi. Međutim, svi smo nekako naslutili šta to tačno znači. U ovom slučaju jedino što je moguće je verovati na reč gospodinu Vučiću.
Međutim, ubrzo pošto je potpisan dogovor u Vašingtonu ponovio je da je kompanija Huavej (kineski proizvođač visoke tehnologije pod sankcijama Sjedinjenih Država i pojedinih država Evropske unije zbog bezbednosnih rizika upotrebe njenih proizvoda, prim.nov.) pouzdan partner Srbije. Deluje mi da je bio prilično iskren u vezi sa tim.
Ponoviću, u dokumentu nije navedeno na šta se tačno misli – tako da mu to daje punu slobodu da izjavi tako nešto. Pošto je poznat kao majstor u igranju na više strana u svoju korist – ne vidim razlog zbog kog bi ustuknuo od uzajamno korisnih odnosa – sve dok SAD ne odluče da odu korak dalje i preciznije odluče šta tačno žele. Nisam sigurna da li i kada bi se tako nešto moglo dogoditi jer američka administracija sporazum postignut u Vašingtonu smatra uspešnim. Tako da je sada teško vršiti bilo kakvu vrstu pritiska na predsednika Srbije – što ne znači da je tako nešto van sfere mogućeg.
Glas Amerike: Šta je potrebno učiniti da bi se intenzitet kineskog uticaja umanjio u Srbiji – ali i na Balkanu? Da Srbija prestane da bude kineski klijent kako glasi naslov izveštaja čiji se jedan od autora?
Rui: Mislim da bi saradnja Sjedinjenih Država i Evropske unije, govorim ovo u lično ime, trebalo da bude intenzivnija. Nisam sigurna u kolikoj meri je sporazum, čije su potpisnice u Vašingtonu bile Kosovo i Srbija, usklađen sa Evropskom unijom. Verujem da bi u vezi sa tim trebalo da postoji intenzivniji dijalog Vašingtona i Brisela kojim bi dve strane uskladile osnovne ciljeve u vezi sa dijalogom Beograda i Prištine. Da SAD i EU formulišu konkretan zajednički cilj.
Takođe, u našem izveštaju ukazali smo da bi trebalo pokrenuti ozbiljnu edukativnu kampanju čija je svrha pružanje informacija građanima Srbije o lažnim narativima, u vezi sa kineskim investicijama, koje su u stvari zajmovi. Da se ukaže na to koliki su stvarni troškovi, moguća korupcija, dugovi i naravno posledice po zdravlje građana i očuvanje životne sredine. Jer to su stvari do kojih je ljudima stalo.
Dakle, edukovati građane o posledicama takvih transkacija i aktivnosti, ali sa druge strane i pružanje stvarne slike o prednostima zapadnih ulaganja. Kakve koristi bi od njih mogla imati javnost Srbije? Šta znače transparentne investicije koje omogućavaju prelazak na obnovljive, zelenije izvore energije.
Takođe, važno je podržati istraživačko novinarstvo i nevladin sektor – jer oni gaje izuzetno interesovanje za transparetnošću ove vrste. To su oblasti kojima je potrebno pomoći.
Poslednja stvar, koje ću se kratko dotaknuti, je korišćenje fondova međunarodnih finansijskih institucija – iza kojih stoje Sjedinjene Države i Evropska unija. Kojima bi mogla biti koordinisana ulaganja u područje Zapadnog Balkana. Tu prevashodno mislim na ulaganje u infrastrukturu, ali zdravstvo, obrazovanje i sveukupni ekonomski razvoj. Sve to se može postići ako postoji koordinacija aktivnosti na svim nivoima.
