Doba Slobodana Miloševića na vlasti od 1987. do 2000. godine mnogi pamte kao najgore vreme za život u Srbiji. Zemlja je bila pod sankcijama, ekonomija devastirana, a država je vodila ratove. Danas je slika potpuno drugačija - vodi se miroljubiva politika, zemlja teži da pristupi Evropskoj uniji, a ekonomija je naizgled potpuno otvorena i tržišno orijentisana. Naizgled, te dve ere vladavine - Miloševića i sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića ne mogu da se porede, ali u javnosti se ipak otvoreno postavlja pitanje - da li je bilo bolje illi gore pod Miloševićem ili danas pod Vučićem.
Žarko Korać, bivši potpredsednik Vlade Srbije, kaže da su neke sličnosti u političkom životu Srbije u vreme Miloševića i u vreme Vučića upadljive.
„Dve izrazite sličnosti su pre svega u tome što se jedna partija vidi kao jedina koja vodi računa o interesima države, to su patriote, jedini koji se brinu za interese društva, države, svih građana, a sve druge su izdajničke. U poslednje vreme sve češće čujemo da su opozicione partije u Srbiji izdajničke, da su neprijatelji i ponavlja se ta rečenica za koju sam zaista mislio da se više neće ponoviti iz devedesetih“, kaže Korać.
Jedna partija i jedan vođa - model moći
"Druga sličnost je model moći, to znači jedna partija koja je praktično, ne samo da ima monopolski položaj u društvenom životu, nego se označava kao jedina potrebna i njen vođa koji se doživljava kao jedini mogući branitelj interesa društva i države u celini. Dakle imamo vođu i monopol jedne partije i to se zaista sada ponovilo na jedan neverovatan način“, kaže Korać.
Neke razlike su ipak bitne kada je u pitanju vladavina Miloševića i Vučića. Milošević je vodio ratnu politiku i uvukao je zemlju u rat koji je trajao do ’95. godine kada je formalno završen i onda još jedan rat ’99. sa NATO paktom. Danas rata nema. Okruženje i ljudi su se promenili i podrška za ratovanje je prošlost.
„I još jedna razlika je u tome što je Milošević vodio jednu antievropsku politiku u potpunosti, a to je danas praktično nemoguće, jer ste osuđeni na potpunu izolaciju, kakva je bila Albanija za vreme Envera Hodže. Dakle, čak i partije koje nisu proevropske to ne mogu da kažu i danas je bar nominalno na delu kod gotovo svih relevatnih stranaka u Srbiji neka vrsta proevropske politike“, objašnjava Korać.
U medijima je gore nego devedesetih
Što se tiče stanja u medijima - prema mnogim medijskim ekspertima - ono je isto, a neki čak kažu i da je gore. I dok su napadi na medije i novinare devedesetih bili fizički i vidljivi u svakom smislu, u današnjoj eri oni su malo perfidniji i naoko manje uočljivi.
„Mislim da je jako teško dati jednostran odgovor na to da li je bilo bolje ili gore za vreme Miloševića ili Vučića. Neke okolnosti su tada nesumnjivo bile teže, mediji su izlagani mnogo brutalnijim pritiscima po čuvenom zakonu o informisanju, noćnim upadima u redakcije, napadima na novinare, kao i smrt Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije", podseća Ilir Gaši, nezavisni medijski ekspert.
"Danas nemamo toliko vidljivo dramatične napade na medije, ali možemo da kažemo da su posledice drugih metoda koji se danas koriste ostale identične, one vode sužavanja slobode medija u Srbiji. Današnji su pritisci na neki način sakriveni, nevidljivi, odnose se pre svega na kontrolu tokova novca koji idu ka medijima", dodaje Gaši.
Što se tiče kontrole medija, Korać čak misli da je u vreme Miloševića bila nešto manja nego danas.
S druge strane, Gaši smatra da je razlika i u tome što je javnost devedestih bila neuporedivo spremnija da štiti slobodu medija.
"Bila je na ulicama i ’97. i za 5. oktobar i kada god bi se nešto loše dogodilo sa B92 ili nekim drugim medijima, javnost je bila spremna da to brani. Mislim da je javnost danas pasivnija u svim oblastima društvenog života, iako su problemi vidljivi. To je jednim delom sigurno vezano za razočarenje koje je usledilo u posledici izostanka tog čuvenog 5. oktobra, odnosno pozitivnih promena u društvu koje su svi očekivali. Mislim da smo razočarani kao društvo“, kaže Gaši.
I dalje bez tržišne ekonomije
Svi oni koji se sećaju praznih rafova u prodavnicama devedesetih, kupovine benzina u flašama na ulici, obezvređene valute, plate od 2 marke mogu da primete da se sada bolje živi. Jedino je ekonomski zemlja prosperirala, ali s obzirom na stanje koje je vladalo za vreme vladavine Miloševića, pitanje je koliko je to uspeh.
„U ekonomskom pogledu, svakako da je bolji ovaj period i uopšte period posle 2000. godine je bolji nego onaj period devedesetih. Tada smo bili pod izolacijom, sankcijama i imali smo hiperinflatorne tokove, nije bilo nikakve štednje, propadala je štednja u bankama, devize ste mogli da kupite samo na ulici, kurs se menjao iz sekunda u sekundu. Nije bilo nikakvih investicija, pa ni javnih, ili vrlo malih nekih javnih, da ne govorim o stranim direktnim. Sve ostalo je bilo kao da smo konzervisani u nekom staljinističkom dobu. To je sve devastiralo preduzeća i ono što je bilo zdravog tkiva u našoj ekonomiji, a životni standard se srozavao zaista jednom geometrijskom progresijom,“ podseća ekonomista Saša Đogović.
Posle 2000. godine dolazi do otvaranja, i Srbija zaista danas ima zdraviju ekonomsku klimu nego devedesetih, ali je još uvek daleko od prave otvorene tržišne utakmice.
„Neophodno je napraviti sledeći iskorak kako bi država stvorila uslove za jačanje privatne inicijative i kako bi javna preduzeća postala resurs novih investicionih aktivnosti. Dakle jeste napravljen pomak, ali onaj odlučujući ka potpunoj tržišnoj ekonomiji gde bi vladala ista pravila igre za sve, bez nevidljivih kabinetskih ruku i dalje nije,“ kaže Đogović.
Dakle, kada se pogledaju devedesete i era Vučića, sličnosti su velike, ali još jedna razlika je uočljiva, a to je podrška međunarodne zajednice sadašnjem predsedniku Srbije, koju Milošević nije uvek uživao.
„Mislim da generalno možemo da govorimo o izostanku međunarodne podrške, ali ne samo finansijske u odnosu na period neposredno pred pad Miloševića. Tada je međunarodna zajednica bila spremnija da se odlučno usprotivi Miloševiću, to danas nije slučaj jer mi dobijamo vrlo šizofrene poruke iz inostranstva. Jer, sa jedne strane argument je da su problemi medija u Srbiji ogromni, a sa druge strane politički vođa Srbije ide po konferencijama u inostranstvu i dobija pohvale za ekonomski napredak i generalno doprinos stabilnosti", kaže Gaši.
Kuda ide srpsko društvo to ćemo tek videti, ali put potpunog preuzimanja svih nivoa i oblika vlasti je ipak nešto novo, što je došlo sa "naprednjacima", i po tome se Srbija danas razlikuje od one Srbije iz devedesetih. Takva politika ni u jednoj zemlji nije donela razvoj demokratije, a po mišljenju mnogih, to je ono što i danas najviše nedostaje u Srbiji.
