Dan rada, koji se u SAD obeležava svake godine prvog ponedeljka u septembru, obično karakterišu velike rasprodaje i druženja uz roštilj, uz nezvanični kraj leta. Praznik, koji odaje počast radnicima i radničkom pokretu u SAD, postoji već skoro 130 godina, a ove godine su posebno primetni njegovi aktivistički koreni.
Poput kasnih 1800-ih, radnici se suočavaju sa brzom ekonomskom transformacijom i rastućim jazom u platama između njih i novih milijardera, što odražava oštre društvene nejednakosti, takođe viđene pre više od jedne decenije.
Sindikati u nekoliko branši – od pisaca i glumaca u Holivudu koji su u štrajku, preko radnika pošte (UPS) koji su se pregovorima izborili za bolje uslove u novom ugovoru o radu, pa do automobilske industrije u Detroitu - su u proteklim mesecima pokretali ozbiljne akcije kojima su dovodili u pitanje način na koji se odnosi prema radnicima.
„Postoji mnogo istorijskih podudaranja između perioda nastanka Praznika rada i današnjeg dana“ kaže Tod Vehon, docent na Rutgers školi za menadžment i radne odnose. “Nekada su imali Karnegijeve i Rokfelerove. Danas imamo Maskove i Bezose. ... To je sličan period tranzicije i promena, ali i otpora — radnih ljudi koji žele da imaju neku vrstu dostojanstva."
Kada je obeležen prvi Dan rada?
Krajem 19. veka aktivisti su se borili da uspostave dan koji bi odavao priznanje radnicima. Prvi Praznik rada obeležen je u Njujorku, 5. septembra 1882. godine, kada se oko 10.000 radnika okupilo na paradi koju su organizovali „Centralni sindikat rada“ i „Vitezovi rada“.
U to vreme, radnici su se često suočavali sa teškim uslovima za rad – 12-očasovnim radnim vremenom, sedam dana u nedelji, te niskim platama za teške fizičke poslove.
U narednim godinama, gradovi i države su počeli usvajati zakone koji su priznavali Dan rada, ali bilo je potrebno duže od decenije prije nego što je predsjednik Grover Klivlend potpisao zakon kojeg je 1894. godine usvojio Kongres i kojim je određeno da se praznik zvanično obeležava prvog ponedeljka u septembru.
Dan rada je iste godine ozvaničen u Kanadi, više od dvije decenije nakon što su sindikati legalizovani u toj zemlji.
U to vreme dešavale su se ključne akcije organizovanja radnika.
Vehon podsjeća na štrajk železničara koji je počeo u maju 1894. godine i koji je suštinski zaustavio železnički saobraćaj u većem delu zemlje.
„Savezna vlada je intervenisala kako bi prekinula štrajk na veoma nasilan način – pri čemu je poginulo više od deset radnika“, kaže Vehon. Klivlend je ubrzo nakon toga proglasio Dan rada državnim praznikom u pokušaju da se „popravi poverenje radnika“.
Takođe, radnici su 1886. tražili 8-satni radni dan, a sve je počelo sukobom između policije i demonstranata/radnika u Čikagu, 4. maja te godine, kada je poginulo i povređeno nekoliko desetina ljudi. U znak sećanja na taj događaj, 1. maj je uspostavljen kao Međunarodni praznik rada, podseća Džordž Vilanova, vanredni profesor komunikacija i novinarstva na A&M univerzitetu u Teksasu.
Vehon navodi da je podsticaj za stvaranje posebnog praznika u SAD bilo upravo skretanje pažnje sa 1. maja, koji je bliže povezan sa socijalističkim i radničkim pokretima u drugim zemljama.
Kako se Dan rada menjao tokom godina?
Značenje Dana rada se dosta promenilo od prve parade u Njujorku. U današnje vreme to je postao produženi vikend za milione Amerikanaca, uz koji dolaze velike rasprodaje i proslave. Da li proslave ostaju verne poreklu praznika zavisi od toga o kom delu SAD je reč.
Njujork i Čikago, na primer, održavaju parade za hiljade radnika i njihovih sindikata. Takve svečanosti se ne praktikuju toliko u regionima u kojima je sindikalizacija istorijski bila slabljena ili i nije imala čvrsto uporište, kaže Vehon.
Kada je Dan rada postao savezni praznik 1894. godine, sindikati u SAD su bili u velikoj mjeri osporavani i sudovi bi često štrajkove proglašavali nezakonitim, dodao je Vehon, što je dovodilo do nasilnih sporova. Tek Zakonom o nacionalnim radnim odnosima iz 1935. zaposlenici u privatnom sektoru su dobili pravo da se pridruže sindikatima. Kasnije u 20. veku, države su takođe počele da donose zakone koji omogućavaju sindikalizaciju u javnom sektoru – ali čak ni danas sve države ne dozvoljavaju kolektivno pregovaranje za radnike javnog sektora.
Stope organizovanog rada decenijama su u padu na nacionalnom nivou. Više od 35% radnika u privatnom sektoru imalo je sindikat 1953. godine u poređenju sa oko 6% danas. Političke sklonosti u različitim regionima takođe su odigrale veliku ulogu – države u kojima većinu imaju demokrate imaju tendenciju da imaju veće stope sindikalizacije.
Havaji i Njujork imali su najviše stope sindikalnog članstva u 2022, a slede ih Vašington, Kalifornija i Roud Ajland, pokazuju podaci Biroa za statistiku rada.
U celoj zemlji, broj radnika u javnom i privatnom sektoru koji pripadaju sindikatima zapravo je porastao za 273.000 hiljada prošle godine, utvrdio je Biro. Ali ukupna radna snaga se povećavala još bržom stopom – što znači da je ukupan procenat onih koji pripadaju sindikatima blago opao.
Kako se aktivnosti radnika manifestuju danas?
Uprkos padu u procentu radnika u sindikatima, radnički pokreti su u proteklim mesecima bili u centru pažnje američke javnosti.
U Holivudu, scenaristi su u štrajku skoro četiri meseca - što je prevazišlo 100-dnevnu obustavu rada koja je zaustavila mnoge produkcije u periodu 2007-2008. Pregovori se nastavljaju u petak. Glumci su se u julu pridružili protestu - pošto oba sindikata traže bolje nadoknade i zaštitu od upotrebe veštačke inteligencije.
Sindikalni radnici u poštama (UPS) pretili su masovnom obustavom rada pre nego što su prošlog meseca dobili novi ugovor koji uključuje povećane plate i sigurnosnu zaštitu radnika. Štrajk u UPS-u bi poremetio lanac snabdevanja širom zemlje.
Prošlog meseca, automobilski radnici su velikom većinom izglasali da se sindikalnim liderima daju ovlašćenja da započnu štrajkove protiv automobilskih kompanija iz Detroita ako se dogovor ne postigne do 14. septembra. Stjuardese u aviokompaniji Amerikan Erlajns (American Airlines) takođe su glasale za odobrenje štrajka ove sedmice.
„Mislim da će se ovog Praznika rada definitivno posvetiti više pažnje radu nego što je to možda bilo proteklih godina“, rekao je Vehon, dodajući da se organizovanje oko radnih prava „vratilo u nacionalnu pažnju“ i da „radnici ustaju i bore se za to“.
Bajden o Danu rada
Predsednik SAD Džo Bajden u ponedeljak je Dan rada obeležio u Filadelfiji, gde je prisustvovao paradi. Tamo je govorio o važnosti sindikalnog organizovanja u SAD i o tome kako se američka ekonomija oporavila od teških posledica pandemije.
„Ovog Dana rada slavimo poslove, dobro plaćene poslove, poslove od kojih možete izdržavati porodicu, sindikalne poslove“, rekao je Bajden.
Tokom njegove dve i po godine na poziciji predsednika, ekonomija SAD je dodala 13 miliona novih poslova, ali ankete često pokazuju da birači nemaju veliko poverenje u način na koji Bajden upravlja ekonomijom.
