Ispitivanje morskih dubina, posebno potonulih brodova kao što je Titanik, skopčano je sa mnogim rizicima. Zahvaljujući novoj tehnologiji robotizovane sonde bez ljudske posade sada to mogu da rade lakše i bezopasnije.
Olupina luksuznog prekookeanskog broda Titanik već sto godina leži na dubini od 3650 metara. Otkada je otkrivena 1985. godine, ljudi su je posetili mnogo puta, ali još češće je posećuju podmorski roboti sa daljinskim upravljanjem. Male, pokretljive podmornice sada su lakše, stabilnije, troše manje struje i znatno su jeftinije su za gradnju od onih pre dvadesetak godina.
Ta tehnologija većinom je razvijena u Institutu za okeanografiju Vuds hol, u Folmautu, u državi Masačusets. Njihov najnoviji podmorski robot nazvan Nereus može da deluje gotovo potpuno samostalno. Pored kamera i rasvete Nereus je opremljen i sa robotizovanom rukom za prikupljanje uzoraka.
Za održavanje stabilnosti u Nereus je ugrađeno 1500 šupljih keramičkih lopti koje lako izdržavaju ogroman pritisak na velikim dubinama. Endi Bouen je direktor Nacionalne laboratorije za dubinska istraživanja u institutu Vuds houl.
„Kada zaroni Nereus za sobom vuče veoma tanku nit, kakvu držim u ruci, koja liči na staklenu paučinu. A ta nit nam omogućava da komuniciramo sa robotom, da ga kontrolišemo i primamo informacije na površini“, kaže Bouen.
Nekadašnji teški, čelikom oklopljeni kabl, sa bakarnim provodnicima za komande i prenos informacija, sada je zamenjen savitljivim kablom od optičkih vlakana kroz koje može da prođe mnogo više informacija uz jednostavnije održavanje.Nereusom najčešće upravljaju piloti na matičnom brodu, lako manipulišući robotizovanom rukom. Za pogon, ovaj robot koristi litijum-jonske baterije koje traju oko 20 sati, dok njihovo punjenje traje svega 6 sati.
„Ako želimo da robot ostane u istom položaju, pre dvadeset godina to bismo radili sa džojstikom, napregnutih živaca, neprestano korigujući položaj zbog struja. Sada, robot ima sopstveni sistem, nešto kao autopilot u avionu, tako da je dovoljno pritisnuti dugme“, kaže Bouen.
Ali piloti i naučnici ne moraju da budu na matičnom brodu. Zahvaljujući savremenim komunikacijama mogu da budu čak na stotine milja daleko, negde na obali, manevrišući robotom na morskom dnu. Pored ispitivanja olupina Nereus se sada koristi i za izradu mapa morskog dna, kao i za traganje za naftom, gasom i mineralima.
Robotizovana ruka može vrlo precizno da manipuliše manjim predmetima nađenim na morskom dnu i da ih prinosi kameri radi boljeg osmatranja. Čovek koji više od ostalih zna o podmorskim istraživanjima je Robert Balard, bivši američki pomorski oficir poznatiji po tome što je otkrio Titanik i nemački bojni brod Bizmark.
„Više ne moram da budem na brodu. Sada imam telekomunikacioni centar u Postdiplomskoj školi za okeanografiju, u Roud ajlendu. Kada uđem u taj centar – kao da sam na brodu. Iako još ronim, jer je to zadovoljstvo, to više ne moram da činim“, kaže Balard.
Savremene kamere visoke rezolucije i rasvetna tela sa svetlećim diodama troše daleko manje struje od klasičnih reflektora. Putem video linka ispitivanja na dnu mora sada mogu da prate čak i školski učenici.
„Robote možemo da spustimo na dno i ostavimo ih tamo. U tome je i bio ključ našeg uspeha. Imali smo kamere koje su mnogo bolje videle u mraku i razne druge inovacije koje su sve zajedno omogućile otkriće Titanika“, kaže Robert Balard.
Pre 27 godina snimci sa morskog dna još su bili u crno-beloj tehnici. Danas, morsko dno mogu da snimaju čak i kamere sa trodimenzionalnom slikom približavajući nam svet koji je nekada bio gotovo van domašaja.