Američka vojska žuri da obuči više pilota za letelice sa daljinskom kontrolom, s obzirom da se sve više oslanja na takozvane „dronove“ u zemljama kao što su Avganistan i Jemen. Revolucija u vođenju rata se pored ostalog događa u vazduhoplovnoj bazi Holoman u Novom Meksiku.
Holoman je već dugo poligon za testiranje usavršenih letelica. Ovih dana, nemački školski avioni su neki od malog broja letelica sa ljudskom posadom. Nebom iznad Holomana sada vladaju letelice sa daljinskom kontrolom – kojima upravljaju posade koje nikad nisu poletele. Njihovi kontrolni uređaji su pretežno ekrani i džojstici.
Ovde se stotine mladih muškaraca i žena obučava za misije hiljade kilometara daleko, u Avganistanu i Jemenu. Džej je jedan od instruktora.
"Ono što nam je od prvog dana urezano u mozak je to da ovo nije video igrica. Ovo je stvarnost. Konačno, mogli bismo da dođemo u situacije u kojima bismo koristili oružje za ubijanje neprijateljskih boraca“.
Uobičajeno je bilo da su kontrolori bespilotnih letelica prethodno leteli u avionima sa posadom.
Vojska sada žurno povećava broj ljudi koji upravljaju bespilotnim letelicama i oni u ovom centru kreću od osnovne obuke.
Cena letelica sa daljinskim upravljanjem je neznatna u odnosu na avione sa posadom i puna obuka traje 126 dana, otpilike upola manje nego za avione sa posadom.
Za pilotske instruktore kao što je Lindzi, koja je nedavno dobila bebu, postoje i druge prednosti.
„Činjenica je da fizički nisam tamo. Sedim u bazi i kontrolišem letelilcu koja je u potpuno drugom ambijentu. Teško je da odvojite pogled od ekrana, ali je takođe istinski velika stvar što na neki način imate vremena da se vratite porodici na primer“.
Ipak, to ne znači da je cela stvar lišena rizika. Piloti ne otkrivaju svoja puna imena delimično i zbog smrtnih pretnji koje dobijaju – većinom unutar Sjedinjenih Država.
Za Džeja, koji je upravljao bespilotnim letelicama u borbama, posao je veoma napet.
"Ponekad vas stigne umor. Jedna od nezgoda u ovom poslu je to što ja sve te stvari gledam i onda odem kući. U borbenim situacijama, zaista je teško gledati sve to i onda se za četiri-pet minuta izduvati i potom ići kući da vidite familiju. To menjanje brzine nekad može da bude teško“.
Jedna od stvari koje rade ljudi koji rukuju bespilotnim letelicama je pronalaženje i uništavanje eksploziva od kojeg ginu američki vojnici na terenu.
Ovdašnjim pilotima u velikoj meri olakšava posao i samo saznanje da spasavaju život američkih vojnika.
Holoman je već dugo poligon za testiranje usavršenih letelica. Ovih dana, nemački školski avioni su neki od malog broja letelica sa ljudskom posadom. Nebom iznad Holomana sada vladaju letelice sa daljinskom kontrolom – kojima upravljaju posade koje nikad nisu poletele. Njihovi kontrolni uređaji su pretežno ekrani i džojstici.
Ovde se stotine mladih muškaraca i žena obučava za misije hiljade kilometara daleko, u Avganistanu i Jemenu. Džej je jedan od instruktora.
"Ono što nam je od prvog dana urezano u mozak je to da ovo nije video igrica. Ovo je stvarnost. Konačno, mogli bismo da dođemo u situacije u kojima bismo koristili oružje za ubijanje neprijateljskih boraca“.
Uobičajeno je bilo da su kontrolori bespilotnih letelica prethodno leteli u avionima sa posadom.
Vojska sada žurno povećava broj ljudi koji upravljaju bespilotnim letelicama i oni u ovom centru kreću od osnovne obuke.
Cena letelica sa daljinskim upravljanjem je neznatna u odnosu na avione sa posadom i puna obuka traje 126 dana, otpilike upola manje nego za avione sa posadom.
Za pilotske instruktore kao što je Lindzi, koja je nedavno dobila bebu, postoje i druge prednosti.
„Činjenica je da fizički nisam tamo. Sedim u bazi i kontrolišem letelilcu koja je u potpuno drugom ambijentu. Teško je da odvojite pogled od ekrana, ali je takođe istinski velika stvar što na neki način imate vremena da se vratite porodici na primer“.
Ipak, to ne znači da je cela stvar lišena rizika. Piloti ne otkrivaju svoja puna imena delimično i zbog smrtnih pretnji koje dobijaju – većinom unutar Sjedinjenih Država.
Za Džeja, koji je upravljao bespilotnim letelicama u borbama, posao je veoma napet.
"Ponekad vas stigne umor. Jedna od nezgoda u ovom poslu je to što ja sve te stvari gledam i onda odem kući. U borbenim situacijama, zaista je teško gledati sve to i onda se za četiri-pet minuta izduvati i potom ići kući da vidite familiju. To menjanje brzine nekad može da bude teško“.
Jedna od stvari koje rade ljudi koji rukuju bespilotnim letelicama je pronalaženje i uništavanje eksploziva od kojeg ginu američki vojnici na terenu.
Ovdašnjim pilotima u velikoj meri olakšava posao i samo saznanje da spasavaju život američkih vojnika.