Sofija Korać, članica američke misije pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku, primer je uspeha i požrtvovanja – uprkos preprekama o kojim većina ljudi ne mora ni da razmišlja. To što je rođena sa nedovoljno razvijenom kičmom, zbog čega za kretanje koristi kolica, nije je sprečilo da ostvari diplomatsku karijeru, da bude uspešna sportistkinja i nevladina aktivistkinja.

Prema izboru CAREERS & the disABLED časopisa proglašena je za najboljeg zaposlenog u 2023, između ostalog, i zbog toga što barijere uklanja čak i u sedištu Ujedinjenih nacija. Kako za sebe i svoje kolege, tako i za mnogobrojne posetioce svetske organizacije.

„Borac – borkinja, ne prihvatam ‘ne’ kao odgovor. Ne postoji nijedna prepreka u životu… Uvek sam pozitivna, šta god bilo u životu – pozitivnost je najbitnija. Zbog toga sam prebrodila svaku prepreku. Ljubitelj sam ljudi, oni su mi najbitniji u životu – porodica, prijatelji. Šta god da radim je zbog ljudi", tako sebe opisuje savetnica za spoljnu politiku i ljudska prava američke misije pri Ujedinjenim nacijama i rođena Beograđanka - na početku razgovora u sedištu svetske organizacije na Ist Riveru u Njujorku.

Sofija je rođena sa sakralnom agenezom, što je stanje koje se ogleda u nedovoljnoj razvijenosti donjeg dela kičme i uzrokuje otežano kretanje. Međutim, sagovornica Glasa Amerike ruši barijere i predrasude na svakom koraku – čime daje primer svima.

„Za sada ne postoji granica. Videćemo… Kao što kažem, što više neko kaže ‘ne’ ja kažem ‘da’. I nađem način", ističe i više nego uverljivo sagovornica Glasa Amerike.

U Sjedinjene Države je sa roditeljima došla kada je imala osam godina. Posle redovnog školovanja - akademsko obrazovanje sticala je na univerzitetima Džons Hopkins i Tafts – i to u oblastima međunarodnog i ljudskih prava.

„Najveće barijere su u glavama ljudi. Nisu fizičke – već psihičke barijere. Ljudi su uvek smatrali da treba da se bavim određenom karijerom. Zašto se bavim sportovima, takođe sam se dosta bavila pozorištem, sa strane, u gimnaziji i na fakultetu. Svako je imao neku ideju čime je trebalo da se bavim. Imam dosta prijatelja u Srbiji i po Balkanu koji su isto osobe sa invaliditetom, svima su govorili da idu na informatiku, to je jedini fakultet koji je dostupan. Tako je bilo i ovde. Ja sam tako naučena i zahvaljujući porodici: kad neko kaže ‘ne’ – ja onda počnem još više da se trudim. Studirala sam i radila sve što sam htela i prevazišla barijere“, kaže Sofija Korać.

Snazi i određenosti, razvijenim uz porodicu, kao važan faktor svog uspeha pridodaje i spremnost američkog društva da, za ravnopravne članove, prihvati i podrži osobe sa invaliditetom.

„Moji roditelji su našli udruženje osoba sa invaliditetom koji je sličan mom. Bio je neki piknik i bukvalno posle dva sata smo upoznali toliko porodica i ljudi. Oni su nas uputili na sportove i rekli da je to najbolji način da upoznamo druge ljude i porodice. Ne znam nijednu drugu zemlju gde imaš mogućnost sa 8, 9 ili 10 godina da se baviš sportovima na isti način kao i osobe koje nemaju invaliditet. Iako ima i postoje prepreke, ovo je velika zemlja i ima različitih ljudi, ali generalno mogla sam sve da postignem na isti način kao i drugi. Od karijere do privatnih stvari“, ističe ona.

Deo svega toga nastojala je da vrati zajednici kroz rad sa mladima u raznim sportskim disciplinama. Takođe, svakodnevno radi na poboljšanju životnih i radnih uslova, kako za svoje kolege iz Ujedinjenih nacija, tako i za hiljade posetilaca koji svetsku organizaciju obiđu tokom godine.

Sve to uticalo je da u 2023. bude proglašena za najboljeg zaposlenog prema izboru američkog CAREERS & the disABLED časopisa.

„Generalna skupština, ona čuvena sala što svi znaju svake godine kad dođu svetski lideri je sada zatvorena. Zato što će biti postavljen prvi lift ikada gde mogu osobe sa invaliditetom, koja koriste kolica, da se kreću i da govore. Kao svi drugi svetski lideri – što do sada nije bilo moguće. Gledamo da isto učinimo i za slepe osobe – da primenimo ceo elektronski sistem. Kada radimo ovde do 4-5 ujutru bio je samo jedan način da se izađe koji nije bio dostupan za osobe sa invaliditetom – tako da sam ja gurala da sad može bilo ko da izađe. Bez obzira na to da li je reč o osobi u kolicima, sa psom pratiocem, koristi štap za slepe, slomljenu nogu ili kofer“, ukazuje Sofija Korać.

Napominje da ju je priznanje oduševilo, ali i zateklo.

„Pošto sam rođena sa invaliditetom – uvek mi je cilj bio da ostavim ovaj svet da bude ravnopravan za sve. Još sam relativno mlada da mi bude ukazana takva čast – pošto sam nagrađena u konkurenciji svih zaposlenih u vladi, privatnom i nevladinom sektoru. Ne mogu da verujem, mislila sam da bih takvu priliku i čast imala za nekih 15, 20 godina. U ovim godinama i povodom svega, naročito onoga što smo stekli ovde u Ujedinjenim nacijama – ne mogu da opišem“, zaključuje za Glas Amerike savetnica za spoljnu politiku i ljudska prava američke misije pri Ujedinjenim nacijama.

Sofija Korać primer je snage, čvrstine i stremljenja koju niti jedna prepreka, objektivna ili subjektivna, nije sprečila da pojuri i sustigne svoje snove.

Iz dana u dan, sa podjednakim žarom, nastoji da napravi razliku u onome u čemu je najbolja – da pomaže ljudima i ruši predrasude i stereotipe.