Započinjanjem razgovora sa Briselom o pridruživanju Evropskoj uniji, Beograd je postigao kratkoročni uspeh. Međutim, dugoročni cilj je učlanjenje u Evropsku uniju, koje iziskuje dalje dogovore sa Prištinom kao i sprovođenje obimnih unutrašnjih reformi, ističe Ed Džozef iz Centra za transatlantske odnose Univerziteta Džons Hopkins.
Osvrćući sa na relativno brzo prihvatanje sporazuma sa Kosovom od strane aktuelnih vlasti Srbije, Džozef je rekao:
“Vlada Demokratske stranke na čelu sa Borisom Tadićem, postigla je ogroman napredak u ostvarivanju tog cilja. Teško je tvrditi da je ova nova vlada sama od sebe i niotkuda odlučila da učini nešto što Demokratska stranka nije mogla da učini. Međutim, značajno je to što su izbori u maju 2012. u Srbiji pokazali da postoji široki nacionalni konzensus o Kosovu. Vrlo dugo se smatralo da bi bez Tadića situacija bila izgubljena. Kako vidimo, izbori nisu ništa promenili u smislu evropske integracije Srbije. Takva nastojanja su čak intenzivirana.”
Evropska unija je dodatno doprinela tom procesu, kaže Džozef:
“Glavni razlog bržeg uspostavljanja tog konsenzusa su veoma stroga pravila koje je Brisel odredio za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Ne verujem da bi Beograd mogao da ostvari veći napredak, bez tog pooštrenog evropskog insistiranja da bez dogovora sa Kosovom ne može doći ni do nastavka evropskog puta Srbije.”
Džozef se osvrnuo i na predstojeće izbore. Izbori bi, po njemu, mogli presudno da utiču na položaj i dalji uticaj opozicije u Srbiji:
“Ukoliko SNS bude dominirao, odnosno osvojio dovoljno poslaničkih mesta za formiranje vlade bez koalicionih partnera, mislim da će se to nepovoljno odraziti na demokratska stremljenja u Srbiji. Zašto? Zato što zdrava demokratija iziskuje energičnu i naravno lojalnu opoziciju, koja se zalaže za ostvarivanje nacionalnih interesa zemlje. Kada je opozicija oslabljenja do te mere da ne može da ukazuje na probleme kao što su korupcija, loše stanje u ekonomiji, nedosledno sprovođenje reformi, i zemlja je u nevolji. Nažalost, nedavna ostavka člana vlade i kritika rada vlade već ukazuju na nedostatak pravih reformi. Ukoliko je opozicija slaba ona ne može da obavi svoju klasičnu ulogu - da vrši pritisak za sprovođenje potrebnih ekonomskih i demokratskih reformi i poziva na odgovornost one koji se toga ne pridržavaju. Bez snažne opozicije, u državama često dolazi do samovlašća koje niko ne kontroliše.”
Drugim rečima, bez predanosti sprovođenju reformi, put Srbije do evropskog članstva mogao bi da potraje mnogo duže nego što je potrebno, zaključio je Džozef.
Osvrćući sa na relativno brzo prihvatanje sporazuma sa Kosovom od strane aktuelnih vlasti Srbije, Džozef je rekao:
“Vlada Demokratske stranke na čelu sa Borisom Tadićem, postigla je ogroman napredak u ostvarivanju tog cilja. Teško je tvrditi da je ova nova vlada sama od sebe i niotkuda odlučila da učini nešto što Demokratska stranka nije mogla da učini. Međutim, značajno je to što su izbori u maju 2012. u Srbiji pokazali da postoji široki nacionalni konzensus o Kosovu. Vrlo dugo se smatralo da bi bez Tadića situacija bila izgubljena. Kako vidimo, izbori nisu ništa promenili u smislu evropske integracije Srbije. Takva nastojanja su čak intenzivirana.”
Evropska unija je dodatno doprinela tom procesu, kaže Džozef:
“Glavni razlog bržeg uspostavljanja tog konsenzusa su veoma stroga pravila koje je Brisel odredio za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Ne verujem da bi Beograd mogao da ostvari veći napredak, bez tog pooštrenog evropskog insistiranja da bez dogovora sa Kosovom ne može doći ni do nastavka evropskog puta Srbije.”
Džozef se osvrnuo i na predstojeće izbore. Izbori bi, po njemu, mogli presudno da utiču na položaj i dalji uticaj opozicije u Srbiji:
“Ukoliko SNS bude dominirao, odnosno osvojio dovoljno poslaničkih mesta za formiranje vlade bez koalicionih partnera, mislim da će se to nepovoljno odraziti na demokratska stremljenja u Srbiji. Zašto? Zato što zdrava demokratija iziskuje energičnu i naravno lojalnu opoziciju, koja se zalaže za ostvarivanje nacionalnih interesa zemlje. Kada je opozicija oslabljenja do te mere da ne može da ukazuje na probleme kao što su korupcija, loše stanje u ekonomiji, nedosledno sprovođenje reformi, i zemlja je u nevolji. Nažalost, nedavna ostavka člana vlade i kritika rada vlade već ukazuju na nedostatak pravih reformi. Ukoliko je opozicija slaba ona ne može da obavi svoju klasičnu ulogu - da vrši pritisak za sprovođenje potrebnih ekonomskih i demokratskih reformi i poziva na odgovornost one koji se toga ne pridržavaju. Bez snažne opozicije, u državama često dolazi do samovlašća koje niko ne kontroliše.”
Drugim rečima, bez predanosti sprovođenju reformi, put Srbije do evropskog članstva mogao bi da potraje mnogo duže nego što je potrebno, zaključio je Džozef.
