Eksperimentalni film u istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata u mnogome je bio slika političke situacije u zemljama na prostorima od bivšeg Sovjetskog Saveza sve do bivše Jugoslavije. Film je takođe korišćen kao uspešno sredstvo za kreiranje ideologije, ali je u današnje vreme ta filmska era najzanimljivija zbog kreativnosti filmskih stvaralaca. Nacionalna galerija umetnosti u Vašingtonu je uz podršku nekoliko ambasada organizovala „Festival eksperimentalnog filma u istočnoj Evropi, 1960 – 1990“ u okviru kojeg su prikazani i filmovi sa prostora bivše Jugoslavije.
Filmovi u istočnoj Evropi u periodu od početka 1960-ih godina pa sve do pada Berlinskog zida doveli su do promena u dominatnom filmskom jeziku tog doba i predstavili drugačiju tematiku i estetiku. Ostvarenja koja to možda najbolje oslikavaju prikazuju se u okviru Festivala eksperimentalnog filma u istočnoj Evropi, 1960 – 1990, koji se održava u Nacionalnoj galeriji umetnosti.
Ksenija Gurštajn, ko-selektorka festivala kaže da je većina filmova na festivalu ozbiljan andergraund.
„Počeli smo da kontaktiramo arhiviste i shvatili da je većina ovog materijala gotovo nepoznata i da ti filmovi nikada nisu bili prikazani ni u njihovim zemljama, a posebno ne u inostranstvu. Većina filmova na ovom festivalu je premijerno prikazana u Sjedinjenim Državama“.
Prošlog vikenda, u okviru festivala prikazano je nekoliko eksperimentalnih filmova sa prostora bivše Jugoslavije, tačnije iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, posle čega je vanredni profesor istorije i teorije filma na univerzitetu Stenford u Kaliforniji, Pavle Levi održao predavanje na temu „Istorijski kontekst nastanka eksperimentalnog filma u bivšoj Jugoslaviji i jugoslovenski Crni talas“.
„Vrlo često se smatra da je politička filmska represija bila jaka kod nas. Međutim to je vrlo interesantna tema koja je kompleksna. Bilo je zabranjivanih filmova, Crni talas, bilo je filmskih autora koji su na određeni način stradali, ali sve su to bili takođe autori koji su stvarali u okviru jugoslovenskog socijalizma i koji su imali mogućnosti da stvaraju te filmove, tako da je to bila politički vrlo interesantna i ambivalentna situacija“.
Levi je autor dve knjige – „Kino drugim sredstvima“ izdate 2013. i „Raspad Jugoslavije na filmu“ iz 2009, koja se bavi odnosom estetike i ideologije jugoslovenske kinematografije.
„Ne bih rekao da postoji jedna specifična teza vezana za sam raspad osim činjenice da je raspad bio veštački indukovan od strane ideoloških i političkih elita. Drugim rečima, ne postoji ništa prirodno u raspadu Jugoslavije. Ono što je mene zanimalo je način na koji različiti filmovi ne samo prikazuju i manifestuju različite ideje, usmerenja i dinamike vezane za raspad Jugoslavije, već i način na koji su različiti autori i filmovi na ovaj ili onaj način doprineli ili odmogli kada je reč o tome kako krojiti ideologiju kasnih ‘80ih i ranih ‘90ih“.
Profesor Levi je tokom predavanja u Nacionalnoj galeriji umetnosti govorio i o amaterskim kino klubovima, koji su bili centar avangardnog filma u posleratnom periodu, ali koji su izumrli početkom 1990ih.
Gurštajn objašnjava zašto se koncept filmske zajednice promenio od tog vremena.
„Internet se desio ne samo filmu već i mnogim drugim stvarima. Desio se novinarstvu, televiziji, internet menja način na koji pristupamo sadržaju. U tom periodu, ljudima je bila potrebna ta infrastruktura filmskih klubova kako bi ljudima pružila pristup sredstvima, što danas imate na svom laptopu“.
Stari avangardni filmovi prikazani na Festivalu eksperimentalnog filma koji traje od aprila do juna, a koji su kreirali ideologije čitavih nacija, podsećaju da će umetnički izraz uvek biti sposoban da pokrene promene - pogotovo u represivnim okruženjima.
Filmovi u istočnoj Evropi u periodu od početka 1960-ih godina pa sve do pada Berlinskog zida doveli su do promena u dominatnom filmskom jeziku tog doba i predstavili drugačiju tematiku i estetiku. Ostvarenja koja to možda najbolje oslikavaju prikazuju se u okviru Festivala eksperimentalnog filma u istočnoj Evropi, 1960 – 1990, koji se održava u Nacionalnoj galeriji umetnosti.
Ksenija Gurštajn, ko-selektorka festivala kaže da je većina filmova na festivalu ozbiljan andergraund.
„Počeli smo da kontaktiramo arhiviste i shvatili da je većina ovog materijala gotovo nepoznata i da ti filmovi nikada nisu bili prikazani ni u njihovim zemljama, a posebno ne u inostranstvu. Većina filmova na ovom festivalu je premijerno prikazana u Sjedinjenim Državama“.
Prošlog vikenda, u okviru festivala prikazano je nekoliko eksperimentalnih filmova sa prostora bivše Jugoslavije, tačnije iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, posle čega je vanredni profesor istorije i teorije filma na univerzitetu Stenford u Kaliforniji, Pavle Levi održao predavanje na temu „Istorijski kontekst nastanka eksperimentalnog filma u bivšoj Jugoslaviji i jugoslovenski Crni talas“.
„Vrlo često se smatra da je politička filmska represija bila jaka kod nas. Međutim to je vrlo interesantna tema koja je kompleksna. Bilo je zabranjivanih filmova, Crni talas, bilo je filmskih autora koji su na određeni način stradali, ali sve su to bili takođe autori koji su stvarali u okviru jugoslovenskog socijalizma i koji su imali mogućnosti da stvaraju te filmove, tako da je to bila politički vrlo interesantna i ambivalentna situacija“.
Levi je autor dve knjige – „Kino drugim sredstvima“ izdate 2013. i „Raspad Jugoslavije na filmu“ iz 2009, koja se bavi odnosom estetike i ideologije jugoslovenske kinematografije.
„Ne bih rekao da postoji jedna specifična teza vezana za sam raspad osim činjenice da je raspad bio veštački indukovan od strane ideoloških i političkih elita. Drugim rečima, ne postoji ništa prirodno u raspadu Jugoslavije. Ono što je mene zanimalo je način na koji različiti filmovi ne samo prikazuju i manifestuju različite ideje, usmerenja i dinamike vezane za raspad Jugoslavije, već i način na koji su različiti autori i filmovi na ovaj ili onaj način doprineli ili odmogli kada je reč o tome kako krojiti ideologiju kasnih ‘80ih i ranih ‘90ih“.
Profesor Levi je tokom predavanja u Nacionalnoj galeriji umetnosti govorio i o amaterskim kino klubovima, koji su bili centar avangardnog filma u posleratnom periodu, ali koji su izumrli početkom 1990ih.
Gurštajn objašnjava zašto se koncept filmske zajednice promenio od tog vremena.
„Internet se desio ne samo filmu već i mnogim drugim stvarima. Desio se novinarstvu, televiziji, internet menja način na koji pristupamo sadržaju. U tom periodu, ljudima je bila potrebna ta infrastruktura filmskih klubova kako bi ljudima pružila pristup sredstvima, što danas imate na svom laptopu“.
Stari avangardni filmovi prikazani na Festivalu eksperimentalnog filma koji traje od aprila do juna, a koji su kreirali ideologije čitavih nacija, podsećaju da će umetnički izraz uvek biti sposoban da pokrene promene - pogotovo u represivnim okruženjima.