Dok se u Kongresu razmatra usvajanje zakona o imigraciji, porodice se zbog Trampove politike "nulte tolerancije"i dalje razdvajaju. Ekipa Glasa Amerike obišla je južni deo Teksasa gde je razgovarala sa aktivistima koji traže okončanje kontroverzne prakse, kao i sa migrantima koji su bili dovoljno srećni da ostanu zajedno.
Političko natezanje u Vašingtonu svelo se na traumu širom doline reke Rio Grande, gde je ogroman broj roditelja pritvoren zbog ilegalnog prelaska granice i razdvojen od svoje dece. Predsednik Donald Tramp ističe da postoje samo dve opcije.
“Ili možemo da pustimo sve porodice ilegalnih imigranata i decu koja se pojave na granicic iz Centralne Amerike ili da uhapsimo odrasle zbog federalnog krivičnog dela – ilegalnog ulaska u zemlju. To su jedine dve opcije: potpuno otvorene granice ili krivično gonjenje zbog kršenja zakona.”
Zbog politike “nulte tolerancije” Trampove administracije, svako ko ilegalno prelazi granicu rizikuje da bude pritvoren, uključujući azilante i roditelje maloletnika. Pošto deca ne mogu da budu u pritvornim centrima, ona se odvajaju od roditelja, bez reči o tome kada i kako mogu ponovo da se sa njima ujedine. Pa ipak, migrantske porodice i dalje preuzimaju taj rizik.
U razgovoru sa migrantskim porodicama u Mekalenu u Teksasu postoji zajednička spona medju njihovim pričama. Bez obzira koliko su užasavajuće okolnosti, alternativa je – kažu oni – gora.
“Ovaj mladić me je rasplakao. Suze mi teku jer je rekao da su došli ovde jer su bande htele njegovu ćerku da primoraju na prostituciju. Zakucali su na njegova vrata”, kaže Luis Gerero, volonter Katoličkih humanitarnih organizacija.
“Majku, čije dete pati, ništa neće sprečiti da spasi svog sina. Nije važno šta ovde radimo, nažalost deca pate da bi se majke sprečile da dođu. Ako njen sin pati, to je ogroman rizik, ali one će svejedno spasiti svoju decu ako mogu”, kaže Norma Pimentel, izvršna direktorka Katoličkih humanitarnih organizacija.
Roditelji koji su osumnjičeni za ilegalni ulazak u zemlju se registruju i potom šalju u pritvorni centar, dok su njihova deca odvajaju i šalju u zasebne federalne objekte. Advokat Majkl Avenati opisuje razgovore sa nekim od tih majki.
“Svaka majka kojoj je dete oduzeto, kaže da su ih lagali kada su to uradili. Niko iz Imigracione i carinske službe, niti bilo ko drugi, nije rekao majkama šta se zbilja dešava, što znači da su im uzimali decu koju nisu videli danima, nedeljama, mesecima.”
Sestra Norma Pimental naziva porodice koje su ušle u Sjedinjene Države ilegalno, ali nisu razdvojene,“srećnicima”- jer šefovi Pogranične patrole imaju diskreciono pravo, nekada čisto zbog velikog broja ljudi u pritvornim centrima, da dozvole nekim porodicama da dokažu da postoji opravdani strah od povratka i da zatraže azil. Medjutim, čak i porodice koje nisu razdvojene strahuju zbog iskustva drugih.
“Čula sam brojne žene kako kažu da je mlada žena navodno izvedena pred sud i da su je doveli ovde na 36 sati, ali je nisu odveli tamo gde su rekli da će je odvesti… već u zatvor, a kada je stigla njen sin više nije bio tu”, kaže Lusija, imigrantinja iz Gvatemale.