Ilegalna imigracija i dalje je glavna tema u američkoj predsedničkoj kampanji. Pojedini kandidati zalažu se za energične mere za zaustavljanje priliva ilegalnih imigranata duž granice, dok drugi pozivaju na imigracionu reformu kojom bi se omogućio legalan status za one koji su već ušli u zemlju.
Karlos je napustio Salvador i krenuo ka Sjedinjenim Državama zato što su kriminalci ucenjivali njegove roditelje. On je imao sreću jer ga je stric prihvatio u svoju kuću u Merilendu i takođe plaća advokata koji pomaže Karlosu da ostane u Americi. U međuvremenu, Karlos pohađa školu, gde je za Glas Amerike govorio o svom putu.
“Veoma je teško jer stižeš do mesta koja su nepoznata, ljudi koje ne znaš, danima nemaš šta da jedeš, nalaziš se na veoma lošim mestima.”
Nakon što je prešao meksičko-američku granicu, uhapsile su ga imigracione vlasti.
“Proveo sam oko deset dana na jednom od onih imigracionih mesta poznatih kao frižideri, što je veoma hladna prostorija. A, nemate džemper, nemate ništa.”
Zvaničnici Sekretarijata za unutrašnju bezbednost procenjuju da je oko 68 hiljada maloletnika bez pratnje prešlo granicu u 2014. godini. Mnogi od njih prijavili su da su bili žrtve seksualnog nasilja, psihičkog nasilja i drugih pretnji tokom puta. Ali prelazak granice nije jedini izazov. Dobijanje dokumenata za ostajanje u zemlji je takođe veoma teško, kažu socijalni radnici.
“U nekom trenutku oni će se naći pred sudijom, a porodice nemaju novac ili znanje o tome gde da pronađu servise za pomoć”, navodi Abel Nunjez, socijalni radnik.
Jedna od opcija je dobijanje azila ali dokazivanje razumnog straha od progona je komplikovano.
“Obično se trudimo da pronađemo svedoke koji mogu da potvrde detetovu istoriju. Takođe, pokazujemo dokaze o stanju u njegovoj zemlji”, kaže advokat Dri Kelopi.
Sudeći prema podacima nevladine organizacije Trek, svaki treći maloletnik izađe pred imigracioni sud bez legalne zaštite. Od onih bez advokata, svaki deveti bude deportovan. U slučaju Karlosa Rodrigesa i njegovog prijatelja iz Salvadora, Dijega Zamore, oni pohađaju školu dok čekaju saslušanje pred imigracionim sudom. Ali prilagođavanje novom životu nije jednostavno.
“Imao sam nastavnika koji je pomalo rasista. Razljutio bi se zato što nisam znao engleski, a ja nisam znao šta da radim.”
Škole su pogođene zbog priliva dece imigranata. To je slučaj i sa državnim školama u okrugu Montgomeri u Merilendu, koje nemaju dovoljno novca za oko 300 novih đaka, većinom iz Hondurasa, Salvadora i Gvatemale.
“Kada postoji povećani broj đaka, morate da obezbedite više nastavnika i više akademskih servisa, tako da to utiče na budžet”, ističe Lora Njuton, iz državnih škola okruga Montgomeri.
Iako Karlos i Dijego odlaze u školu svaki dan i vlasti znaju za njihovo prisustvo, budućnost im ipak zavisi od toga da li će im imigracioni sud odobriti amnestiju.