U drugom delu razgovora sa bivšim američkim državnim sekretarom i ambasadorom u Beogradu, Lorensom Iglbergerom, upitali smo ga da li je, po njegovom mišljenju, postojala mogućnost da se spreče konflikti u bivšoj Jugoslaviji, o reagovanju Zapada na te konflikte i njegovoj diplomatskoj karijeri.
Iglberger: Pretpostavljam da su ratovi mogli da budu sprečeni, ali jedino upotrebom sile iz inostranstva, iz EU, SAD, ili NATO-a. Razlozi tome su brojni - istorijski, nacionalni, verski... Kao mlada zemlja, formirana posle Prvog svetskog rata, Jugoslavija je bila sastavljena od različitih nacionalosti, ali sa malim medjusobnim razlikama. Uprkos tome ta zemlja je od samog početka patila od nacionalističkih i separatističkih nastojanja. Posle Drugog svetskog rata ne bi opstala da nije bilo Tita, Komunističke partije i njegove kontrole nad tom partijom, kao i važne činjenice da je bila nezavisna od Moskve. Tito i njegovi saradnici, komunisti, jugoslovenski nacionalisti, održavali su Jugoslaviju iz ličnih i ideoloških razloga. Mada je komunistička Jugoslavija bila veštačka tvorevina, ona je bila kohezivna i Tito je održao tu strukturu sve do svoje smrti.
Glas Amerike: Da li su Zapad i SAD reagovali kompetentno i na vreme da bi sprečili konflikte i krvoproliće u bivšoj Jugoslaviji?
Iglberger: Kao što sam rekao, Jugoslavija nije mogla da bude sačuvana bez spoljne vojne intervencije, jer je seme destruktivnosti tinjalo sve vreme i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji. Smrću Tita i raspadom Sovjetskog saveza dezintegracija Jugoslavije je postala neizbežna jer nije bilo jakih unutrašnjih snaga koje bi to sprečile. Možda je taj raspad ipak mogao da se spreči da je umesto Miloševića na vlast došao neko čiji bi cilj bio da se Jugoslavija sačuva. Milošević je bio politički oprotunista sa ciljem da Srbija dominira Jugoslavijom, a on Srbijom. To su mnogi uočili i to ih je odbilo i videlo se da on neće uspeti. Po meni, Milošević je možda najvažnijh faktor raspada Jugoslavije, mada bi se ona svejedno raspala, ali njegovim zlim delima, a on je bio zao čovek, dezintegracija je postala neminovna dok ju je on samo ubrzao.
Glas Amerike: Koji su po vašem mišljenju bili najznačajniji momenti u vašoj diplomatskoj karijeri?
Iglberger: Pre svega, privlegija je bila raditi za jedinstvenu zemju u svetu - Sjedinjene Američke Države. Od osnivanja Amerika je bila primer svetu u pogledu demokratskog uredjenja i političkog života. U Stejt departmentu sam imao sreću da saradjujem sa izuzetnim diplomatama i misliocima, kao sa bivšim državnim sekretarom Dinom Ačesonom. Druga briljantna osoba, za koju sam radio kao njegov pomoćnik, bio je takodje bivši državni sekretar, Henri Kisindžer. Taj čovek je imao najveći uticaj na mene i ja ga smatram apsolutno briljantim državnikom. Njihova poruka je bila da se problemi ne mogu rešavati samo na osnovu raspoloživih faktora, već i razmatranjem istorijske, političke, verske, nacionalne i druge pozadine. Takodje, mora se priznati da postoje problemi koji su nerešivi, ali da u njima postoje aspekti koji se mogu eliminisati i to je već samo po sebi uspeh. Ako bih pokušao da opišem svoj život, rekao bih da sam mnogo toga naučio od drugih.
Glas Amerike: Ako bi ste sada posetili Beograd koga i šta bi ste voleli da vidite?
Iglberger: Voleo bih da ponovo jedem ćevapčiće. Šalu na stranu, pre svega voleo bih da vidim kako Srbi napreduju na osnovu svojih, a ne jugoslovenskih instititucija i uprave, i koliko je poboljšan život običnih gradjana, sada kada su Srbi odgovorni za sopstvenu sudbinu. Sada, kada je Srbija ponovo u situaciji u kojoj je bila pred Prvi svetski rat, interesantno bi bilo videti kako uspeva i da li joj je bilo bolje u Jugoslaviji ili ne. Medjutim, moram da kažem da je bilo vema malo Srba i uopšte Jugoslovena, koji mi nisu bili simpatični.