“Za društvo i demokratiju uopšte – ključno je imati ženu kao istinskog predstavnika industrije vesti”, izjavila je za Glas Amerike Elisa Lis Munjoz, izvršna direktorka Međunarodne ženske fondacije za medije.

U intervjuu povodom svetskog Dana slobode medija – Munjoz objašnjava da je uloga žena u novinarstvu značajna i kompleksna.

“Potrebna nam je raznolikost glasova u toj profesiji. Ne samo da bismo došli do priča iz naših zajednica – već i da bi novinarstvo u poslovnom smislu učinili održivim. Pojedinci koji nisu zastupljeni u vestima – neće konzumirati te sadržaje“, objašnjava Munjoz – ukazujući da je na osnovu trodecenijskog iskustva saradnje sa novinarkama shvatila važnost njihove percepcije - kako bi se najtačnije prikazale i objasnile svakodnevne pojave i događaji u ljudskom društvu.

Glas Amerike: Sa kakvim se izazovima suočavaju novinarke i žene koje obavljaju različite poslove u medijskoj sferi?

Munjoz: Suočavaju se sa identičnim izazovima kao i u društvu. Odnosi se to na mogućnost napredovanja u poslu, mizoginiju, konzervativizam u pogledu mogućnosti njihovog razvoja ili izgleda. Takođe, suočavaju se i sa potrebom sučeljavanja u javnom diskursu – a to ih u nekim slučajevima, pošto su žene, dovodi u opasnost.

Glas Amerike: Najmanje jedna reporterka Glasa Amerike trenutno izveštava iz ratom ugrožene Ukrajine. Siguran sam da nije jedina žena koja radi u ratnom okruženju. Koliko je opasno ili izazovno za njih da rade u ratnom stanju ili sličnim neprijateljskim okruženjima?

Munjoz: Novinarke su uvek imale jedinstvenu ulogu u ratnom izveštavanju. I brojne žene izveštavaju za najprestižnije američke medijske organizacije i medije širom sveta. Bila bi nepravda da ne istaknem ukrajinske novinarke koje neretko, kao i muškarci, izveštavaju sa prvih linija fronta. U konfliktnim zonama suočavaju se sa bezakonjem i okolnostima koji predstavljaju rizike po njihovu bezbednost. Uprkos tome što se možda ne susreću svakodnevno sa opasnostima boravka u ratnoj zoni – prate ih drugi rizici. Imajte u vidu sve ono što smo čuli o zločinima ruskih snaga bezbednosti nad ženama. Jedan od najozbiljnijih rizika za novinarke je upravo seksualni napad.​​

Glas Amerike: Smatrate li da su, uprkos teškim uslovima u kojima rade, priče i izveštaji ratnih izveštačica istaknutiji, u poređenju sa muškim kolegama?

Munjoz: Rekla bih da su jedinstveni i važni. Poznato je da postoji čitav tim novinarki koji iz Ukrajine izveštava za Vašington post i brojne druge svetske medije. Sa posebnim senzibilitetom prenose ono što se dešava u domovima ukrajinskih porodica, kako rat doživljavaju deca, kakva je situacija u bolnicama i porodilištima. Takav pristup možda ne bi bio jednostavan muškarcima. Ne želim da se ovo shvati kao generalizacija i da su muškarci jedino sposobni za izveštavanje sa prvih linija fronta. Međutim, u velikom broju slučajeva – upravo to su njihove tendencije. Novinarke su ipak sposobne da uspostave prisniju vezu sa ženama, koje su uz decu, gotovo pa prve žrtve rata. Izuzetno je važno čuti njihove priče.

Glas Amerike: Kako izveštavati istinito i bez pristrasnosti iz ratnih sukoba?

Munjoz: Potpuno sam uverena da je moguće istinito i nepristrasno izveštavati iz zone ratnih sukoba. Ponekad debate o istini i pristrasnosti imaju tendenciju da se usmere ka nekoj fiktivnoj ravnoteži – gde bi percepcija bila da je za svaki notirani zločin jedne strane potrebno pronaći odgovarajući zločin sa druge. Međutim, nije balans – ukoliko je potrebno da odete i tražite nešto kako biste postigli nekakav vid jednakosti. Mislim da to ne predstavlja ravnotežu. Istinito, uravnoteženo i profesionalno izveštavanje je verodostojno opisivanje onoga što vam se dešava pred očima. To je apsolutno moguće, ne samo u zonama sukoba, već i u drugim vidovima izveštavanja.

Glas Amerike: Koliko su ozbiljni izazovi dezinformisanja tokom ruske invazije u Ukrajini?

Munjoz: Dezinformisanje je izrazito opasno. Lažni sadržaji i neobjektivne vesti mogu ugrožavati rad novinara koji rizikuju sopstvene živote kako bi verodostojno radili svoj posao. Uvek govorim, novinar koji nastoji da izmisli priču, uradiće to od kuće. Time ne ugrožavaju sopstvene živote u ratnim okolnostima. Istinska opasnost dezinformisanja sastoji se od lažnih narativa, neobjektivnosti i izmišljenih priča onih koji ih plasiraju – čime se ugrožavaju pravi novinari koji rizikuju svoju egzistenciju.

Glas Amerike: Mogu li mediji biti deo ratne mašinerije i u kojoj meri?

Munjoz: Mediji to apsolutno ne bi smeli da budu! Bili smo svedoci njihove zloupotrebe u brojnim sukobima u kojima su potpirivali zlodela. Događalo se to i u Ruandi, kao i u bivšoj Jugoslaviji. To se događa svuda. Kada zloupotrebljavate medije u ratne svrhe tada i novinare izlažete riziku.

Glas Amerike: Sjedinjene Države važe za društvo slobodnih medija. Da li bi se takva ocena mogla smatrati adekvatnom ili tačnom kada govorimo o uslovima rada i životu američkih novinara?

Munjoz: Moguće je istovremeno živeti i raditi u slobodnom medijskom okruženju i suočavati se sa izazovima i pretnjama novinarima – čak i sa pozicije vlasti. Tokom brojnih skorašnjih protesta u Americi bili smo svedoci činjenice da novinari nisu bili tretirani kako bi trebalo. Nekima je bilo zabranjivano izveštavanje u pojedinim slučajevima, neke od njih je prebijala policija. Ni Sjedinjene Države nisu imune na takve situacije. Ipak, mediji su slobodni. Moguće je slobodno izveštavati, sve dok to zadovoljava novinarske kriterijume – i vlasti ih u tome ne sprečavaju.

Glas Amerike: Šta su najznačajniji izazovi sa kojima se američki novinari suočavaju?

Munjoz: Fizički napadi na gradskim ulicama i to nisu samo slučajevi policijskog prebijanja tokom demonstracija i građanskih nemira. Čine to i pojedinici zadojeni dezinformacijama i nekim vidom pristrasnosti – oni koji zauzimaju ili su odabrali neku ekstremnu stranu. To se posebno događa na političkim skupovima. Tako da se polako pojavljuje strah od predstojećih izbora i šta bi to konkretno moglo značiti za izveštače sa terena. Dakle, jedna od dimenzija je fizička ugroženost. Međutim, isto tako ne možemo odbaciti opasnosti iz digitalne sfere sa kojima se novinari svakodnevno susreću. Na meti su kleveta i njihova reputacija se dovodi u pitanje – i to je svojevrsno oružje u smislu zloupotrebe društvenih platformi čije su mete novinari.

Glas Amerike: Da li će se Sjedinjene Države pomaći ka državama sa većim medijskim slobodama ili će u narednim godinama doživeti nazadovanje?

Munjoz: Uverena sam da je sloboda medija u Americi prilično bezbedna. Kao i slobodu govora čuva je veliki broj pojedinaca. To je nešto u vezi sa čim su saglasne brojne strane. Ne može se reći da je očigledno da je na bilo koji način ugrožena – ali nikad ne reci nikad. Nedavno smo bili svedoci nezamislivih stvari u Sjedinjenim Državama koje su se dogodile.

Glas Amerike: Na šta konkretno mislite?

Munjoz: Ženama se osporavaju neka od elementarnih prava koja su im prethodnih decenija bila zagarantovana. Naziru se i izazovi u vezi sa glasačkim pravima, pravom izbora u vezi sa rodnim pitanjima ili pukoj slobodi izbora. Tu je reč o pretnji našoj demokratiji – što je važno i podseća nas da ona nije nešto što se podrazumeva i dolazi samo po sebi. Potrebno je odbraniti je i biti na stalnom oprezu.

Glas Amerike: Kako ostvariti slobodno medijsko okruženje, kao i bezbedne radne i životne okolnosti za novinare?

Munjoz: Demokratsko društvo je najznačajniji preduslov za bezbedan i slobodan rad novinara i slobodu medija. Novinari su u takvom okruženju najbezbedniji. Ono što im može pomoći, kada ti uslovi nisu ispunjeni, je podrška njihovih redakcija i razni vidovi obuka. Pominjali smo izveštavanje i rad iz situacija koje obeležavaju konflikti. Tu je imperativ da novinari raspolažu bezbednosnim planovima i procenama koje podržavaju njihove redakcije. Jedna od važnih stvari je da redakcije brinu o svojim novinarima i sarađuju sa njima – kako bi bili bezbedni u situacijama sa kojima se suočavaju.

Glas Amerike: Čija je odgovornost da stvori uslove za nepristrasno i objektivno izveštavanje?

Munjoz: Prevashodno, mislim da je odgovornost za to na medijskim organizacijama i novinarima. Da kreiraju i prezentuju nepristrasno izveštavanje. U svim slučajevima bez izuzetka.

Glas Amerike: Kakva je u tome uloga države i klime koju stvara?

Munjoz: Mislim da ne bi trebalo da postoje izgovori za objavu i širenje neistinitih i pristrasnih sadržaja. Ne mogu da uvidim razloge zašto bi novinar, bilo da se radi o honorarcima ili stalno zaposlenima, na bilo koji način podržao ili imao izgovor da objavi tako nešto.

Glas Amerike: Ali, šta sa uslovima u kojima žive i rade novinari u Belorusiji, Rusiji ili Srbiji koji se, prema izveštajima međunarodnih posmatrača, suočavaju sa brojnim napadima i pretnjama?

Munjoz: To je veoma delikatno pitanje. Mislim da u vezi sa tim treba razmišljati na način da sadržaji koji se proizvode u situaciji prinude novinara, ne predstavljaju novinarstvo, već propagandu. Izuzetno je važno praviti tu razliku. Ne mogu ni da zamislim koliko je teško suočavati se sa takvom vrstom pretnji, napada i prinude. Kolege koji u takvim uslovima profesionalno rade svoj posao ulažu natčovečanske napore. Ostali sadržaji se jednostavno ne mogu označiti novinarstvom.

Glas Amerike: Šta je potrebno da bi novinar prebrodio teška iskustva poput pretnji ili napada – i nastavio sa svojim životom i poslom?

Munjoz: Najvažnije je da zatraže podršku. U Sjedinjenim Državama je zastupljena kultura obraćanja za pomoć u slučaju psihičkih izazova i razumevanja da uslovi u kojima novinari rade mogu izazivati traume. Ti pojedinci mogu potražiti pomoć. Takođe, postoje i vodiči za one koji doživljaju nasilje putem interneta. Naša organizacija raspolaže hitnim službama i sredstvima za pomoć u takvim situacijama. Činjenica je da se 80 odsto pristiglih zahteva tiče pomoći u vezi sa mentalnim i psihičkim tegobama koje su novinarke iskusile tokom bavljenja svojim poslom.