Profesor Univerziteta Džoržtaun Džon Braun proveo je više od 20 godina u američkoj diplomatskoj službi, a od 1995-98 bio je zadužen za odnose s javnošću u američkoj ambasadi u Beogradu. U razgovoru za naš program, Braun prenosi uspomene na svog pretpostavljenog, Ričarda Holbruka, i priča nam fascinantnu epizodu o periodu kada je Stejt Department, iz budžetskih razloga, bio prinudjen da zatvori popularni američki kulturni centar u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu. Prema Braunovim rečima, centar je ponovo otvoren zahvaljujući pomoći sa neočekivane strane – Slobodana Miloševića lično!
Profesor Braun je pun uspomena na uzbudljive dogadjaje kojima je bio očevidac u Beogradu u drugoj polovini 1990-ih. Za njega, to vreme je obeležila dinamična figura američkog diplomate Ričarda Holbruka, koji je iznenada preminuo krajem prošle godine. Posle Holbrukove smrti, Braun je, u članku za veb portal Hafington Post, osvetlio neobičnu epizodu srpsko-američkih odnosa posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Na globalnom nivou, bilo je to vreme posle sloma komunizma, kada je u Vašingtonu postojalo raspoloženje da javna diplomatija više nije potrebna, i uvedeni su veliki rezovi da bi se smanjili budžetski troškovi.
"Tokom 1990-ih, američki centri širom sveta su zatvarani. Postojalo je osećanje da uz elektronsku revoluciju, internet, više nije potreban fizički prostor u nekom gradu da bi predstavljao SAD. Američki centar se nalazio u Čika Ljubinoj, u srcu Beograda, i svako ko je živeo u gradu u to vreme zna da je to bio važan deo gradskog kulturnog života, bio je to dinamični centar gde su ljudi dolazili, čitali američke časopise, uzimali filmove, slušali američka predavanja itd..
To je, uzgred, bilo mesto, a po meni je to najbolji deo, gde su se mladi ljudi zaljubljivali. Privlačna mlada dama iz Srbije bi došla u centar, tu bi bio mladi srpski gospodin, i gledali bi američke časopise ali takodje bi gledali jedno u drugo. Ja sam mislio – nema bolje javne diplomatije nego da se ljudi zaljubljuju u našem centru. No, zbog finansijskih pritisaka u Vašingtonu je odlučeno da se Čika Ljubina zatvori. Kada sam došao u Beograd, kao ataše za odnose s javnošću, imao sam tužan zadatak, i to je verovatno bio najtužniji trenutak u mojoj diplomatskoj karijeri, da sprovedem tu odluku iz Vašingtona i zatvorim centar u Beogradu. Da sam mogao, ja bih to sprečio, ali ipak sam bio službenik američke vlade“, priča Braun.
Centar u Čika Ljubinoj zamenjen je malim prostorom unutar američke ambasade nazvanim Centar za informacije i resurse, koji, prema Braunovim rečima, nije imao posebnog efekta u Beogradu.
„Ljudi koje sam poznavao u Beogradu, a imao sam privilegiju da poznajem srpske intelektualce, umetnike, pisce, novinare, svi su žalili zbog zatvaranja Centra i ja sam morao da im objašnjavam zašto je američka vlada to uradila. Dakle, posle Dejtonskog sporazuma, Holbruk se vratio u Beograd da se bavi kosovskim pitanjem, i za vreme tih novih pregovora, Milošević je pitao Holbruka: „Zašto ste zatvorili centar u Beogradu?“ a Milutinović, tada šef diplomatije, je ponovio Miloševićevo pitanje „ zašto ste zatvorili divni centar.“ Holbruk je odgovorio da „ne možemo da ga priuštimo“ a Milošević je rekao „ja ću da to platim.“ To mi je ispričala osoba koja je bila prisutna na tim pregovorima i potvrdila da je ovo istina. Kao osoba zadužena za javnu diplomatiju dobio sam zadatak da odem u srpsku instituciju koja se bavi diplomatskim postavama. Otišao sam tamo i rekao: gospodin Holbruk se sastao sa predsednikom Miloševićem koji je rekao da će vlada Srbije platiti da se centar ponovo otvori. Veoma prijatan funkcioner koji je sedeo pod fotografijom Miloševića bio je upoznat sa tim dogovorom. Tako smo ponovo otvorili američki centar u Beogradu nakon što smo, uzgred, izneli sve knjige, poslali ih na druge lokacije, bila je to prazna zgrada. Tako da se američka vlada vratila u čika Ljubinu zahvaljujući „balkanskom kasapinu“ – gospodinu Miloševiću“.
Braun kaže da taj dogovor nije bio tajna ali da podatak nikada nije javno obelodanjen. Tumačeći Miloševićevu motivaciju da pomogne američkoj ambasadi, on kaže da je bivši jugoslovenski predsednik želeo priznanje od strane SAD.
"U to vreme, nismo imali formalne diplomatske odnose sa SRJ i on i Milutinović su čeznuli za nekom vrstom američkog priznanja njegovog režima. Postojanje američkog centra u srcu Beograda za njega je bilo simbol američke saradnje, ne mogu da kažem prijateljstva ali bar ideje „slaganja“. Takodje, kao što mi je ukazao jedan kolega, Slobodan Milošević, koga možda nije neumesno opisati kao „monstruma“, na odredjeni način je voleo Ameriku. Mislio je da su Amerikanci čvrsti momci, da može da radi sa njima, bio je bankar, voleo je Amerikance naspram „prevrljivih Evropljanima“, voleo je američku pop kulturu, filmove. Istorija je puna ironije. Kao pres atašea, iskreno, mene je brinula cela ta epizoda, da je neki veći američki list došao do te priče – „Kasapin sa Balkana finansira bastion slobode u Beogradu“ – ne bi dobro izgledalo, pitali bi se šta to Holbruk radi, pušta da Slobodan Milošević plaća rentu za američki centar u Beogradu, i zato sam napisao dugi telegram da razjasnim ljudima u Vašingtonu šta se desilo“.
Odnos Zapada prema Miloševiću bio je komplikovan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada je „balkanski kasapin“ postao „garant mira na Balkanu.“ Kada su započeli protesti širom Srbije 1996, opozicija i nezavisni mediji bili su frustrirani što nisu dobili snažniju podršku SAD u pokušajima da zbace Miloševića sa vlasti. Braun ukazuje da je situacija bila složena.
"Postojala je ogromna simpatija i podrška srpskoj opoziciji, ne samo na rečima već i formalnim grantovima za izgradnju demokratije. Medjutim, u pravu ste, Milošević i Holbruk su radili na komplikovan način zajedno. Napominjem da nisam učestvovao u samim pregovorima već ih izbliza posmatrao, ali moj utisak je da je Holbruk verovao da mu je Milošević potreban kao instrument da se okonča rat, posebno kada je reč o bosanskim Srbima, mislio je da će bosanski Srbi poslušati „Slobu“, tako da verujem da je to razlog što sam Holbruk nije otvoreno, javno pokazivao simpatije koje je imao prema opoziciji privatno, jer mu je Milošević bio potreban da se okonča konflikt. Medjutim, drugi američke diplomate kao što je Robert Gelbard su razgovarale sa medijima kao što je B92. Uz sve svoje mane, Holbruk je verovao u dostojanstvo dignitet pojedinca i prava pojedinca, i nije voleo loš tretman ljudi. Njegovo srce je bilo uz opoziciju ali mu je pregovarački racio govorio da mora da posluje sa Miloševićem“.