Stručnjaci nazivaju rastuću potražnju za mesom, mlekom i jajima širom sveta „stočarska revolucija“. Takva životinjska poljoprivreda prolazi kroz transformaciju od malih poljoprivrednih dobara do operacija industrijskih razmera. Međutim, ove mega farme imaju i negativne aspekte. Dok proizvode dosta jeftinog mesa, takođe proizvode i mnogo životinjskog otpada, koji može da dovede do velikog zagađenja. U saveznoj državi Merilend, nova pravila imaju za cilj da suzbiju zagađenje u zalivu Česapik. Kako izveštava novinar Glasa Amerike Stiv Baragona, ta pravila mogla bi da farmere ostave sa ogromnom količinom đubriva.
Tri stotine hiljada tona đubriva.Toliko merilendska industrija mesa proizvede svake godine. Ali tamo gde neki vide problem sa otpadom, Rej Elis vidi poslovnu priliku.
„U proleće, ovo možemo da odvezemo direktno na zemlju poljoprivrednika“.
Elis povezuje uzgajače pilića sa poljoprivrednicima koji žele životinjski otpad za svoje useve – jer je to odlično đubrivo. On kaže da neki stariji poljoprivredici samo to koriste za obogaćivanje svog zemljišta.
„Ranije bi obradili zemlju, ali ništa ne bi raslo. Ali sada, kada upotrebe živinski otpad kao đubrivo, kažu da to vraća zemlju u život. Kažu da se zemlja probudi“.
Međutim, sada je veliki deo te zemlje više nego budan. Preopterećen je. Višak hranljivih materija odlazi u zaliv Česapik, i ometa prirodno okruženje pozato po lepoti i morskim plodovima.
„U vodi ima previše hranljivih materija i to u suštini izaziva eksploziju rasta“, ističe Rejden Pauel iz Sekretarijata za poljoprivredu Merilenda.
Pauel kaže da ogroman rast algi ometa drugi život u delovima zaliva. Zato je država izdala nova pravila, koja zabranjuju poljoprivrednicima da stavljaju pileće đubrivo na preopterećena polja.
To znači da skoro dve trećine tog otpada mora da se iskoristi na drugom mestu. Rejden kaže da nije zabrinut, jer poljoprivrednici znaju da je pileće đubrivo korisno.
„Postoji više poljoprivrednika koji traže živinski otpad, nego što mi možemo da proizvedemo“.
Država pomaže da se plati prevoz đubriva u druge delove Merilenda. Postoji još đubriva koje će morati da se preveze – ali još se ne zna koliko, ko će to da učini i ko će sve to da plati. Rej Elis je skeptičan.
„To je ono što ja radim. Niko to ne radi više od mene, i đubrivo nije tamo. Logistika neće uspeti, jer ne postoje kupci. To će im se odbiti o glavu“.
Elis brine da će kokošinjci ostati prazni, jer se poljoprivrednici neće moći osloboditi dovoljno đubriva. I to će negativno uticati na ruralnu ekonomiju regiona.
Poljoprivredici, regulatori i ekolozi gledaju dok Merilend pokušava da zaštiti zaliv Česapik, a da ne zatrpa poljoprivrednike gomilom đubriva.