Drakonske presude protiv lokalnih medija po tužbama zbog povređenih autorskih prava fotografa i zbog duševne boli, mnoge lokalne medije dovode do ruba propasti i predstavljaju ozbiljnju pretnju po medijske slobode u Srbiji, ocenjenili su predstavnici medijske koalicije Srbije na tribini u Beogradu.
Sudska praksa u sporovima protiv medija je neujednačena, dosuđene kazne neprimerene, postupci automatizovani i unifikovani, a sudije se po pravilu ne udubljuju u pojedinačne postupke, dok sa druge strane postoje specijalizovane advokatske kancelarije koje tuže medije i za fotografije korišćene u tekstovima pre sedam ili osam godina, ocenili su predstavnici novinarskih i medijskih udruženja Srbije.
Predstavnici Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS), Nezavisnog društvo novinara Vojvodine (NDNV), Lokal Presa (LP) i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), pozvali su na poštovanje autorskih prava fotografa, ali i ocenili da su naknade za neovlašćeno objavljivanje fotografije previsoke i da lokalne medije dovode do ruba propasti, ili momentalno gase.
Skup je upriličen povodom prvostepenih presuda protiv novosadskog Radija 021 i nešto ranije presude protiv nedeljnika NIN. Radio 021 kažnjen je zbog objavljivanja fotografije osuđenog ubice Darijana Musića, za koju ta redakcija tvrdi da je dobila usmenu dozvolu kolega iz beogradskog Kurira, kao i za istraživački tekst, objavljen uz Ju-tjub snimak, o policajcima za koje se sumnja da rade kao privatno obezbeđenje po novosadskim klubovima. U tom tekstu dvojica policajaca su se prepoznala, iako im nisu navedena imena i zatražila zaštitu suda zbog povrede privatnosti. Viši sud je novosadski Radio 021 kaznio sa oko 780.000 dinara (oko 6.300 evra) dvema nepravosnažnim presudama.
Za prvi prekršaj Radio 021 je kažnjen sa 164.000 dinara, što sa sudskim troškovima iznosi oko 250.000 dinara, dok je za istraživački tekst o policajcima koji rade kao privatno obezbeđenje, sud odredio kaznu od maksimalnih 400.000 dinara, što uključujući sudske troškove ukupno iznosi 535.000 dinara.
Fotoreporteri su, s druge strane, istakli da su novinske foto-arhive „štekovi ukradene robe“ i da fotoreporteri treba da budu obeštećeni, te su apelovali na medije da prvo pitaju za dozvolu pre nego što objave neku fotografiju.
Glavni urednik 021 Slobodan Krajnović kaže da će se ta kuća teško izvući ukoliko ove kazne postanu pravosnažne, s obzirom na to da za jednu redakciju poput njegove, koja ima ukupno 10 ljudi, gotovo 800.000 dinara znači mesečni budžet za plate i doprinose.
„Kazna je ista i ako neko preuzme fotografiju flaše vode sa pres-konferencije kao i kada preuzme fotografiju ratnog reportera koji je ugrožavao sebi život ili nekog ko je u prirodi čekao tri meseca da ovekoveči neki trenutak“, ističe Krajnović.
On je rekao ono što su i ostali govornici nekoliko puta naglašavali – da ne spori da kršenje nečijeg atursko prava nije prihvatljivo i da su opravdane tužbe koje su im od 2011. godine stizale zbog uzimanja tuđih fotografija, ali da se pri odmeravanju kazne sudije ne udubljuju dovoljno, tim pre što lokalni mediji ne zarađuju od tih fotografija.
„Mi smo prošle godine na sajtu u proseku zaradili mesečno 168.000 dinara, uključujući banere, Google oglase i oglase od velikih reklamnih agencija. Gore od toga što nema nikakve zarade na internetu jeste to što smo nedavno dobili tužbe za tri vesti iz 2011. godine koje niko nije čitao. To su pokazatelji koliko je sudska praksa neusklađena sa realnim stanjem“, kaže on.
Advokat Radija 021 Miloš Stojković rekao je da se čini da su sudski postupci postali automatizovani, da izostaje analitički odnos sudije prema konkretnim slučajevima, da se različite situacija stavljaju u isti koš i propuštaju kroz filter automatizovanih naknada i da se izriču unifikovane presude.
On je dodao da bi sudije morale da vode računa o visinama kazni koje izriču lokalnim medijima, koji su često pred bankrotom.
„Kada se pogleda struktura medijskog tržišta i koliko je tu novca, koliki je uticaj države u javnim davanjima, vidite da tu nema tržišta“, nastavio je on. „Kada se na tu tešku finansijsku situaciju nakalemi isti pristup, dođemo do apsurda da lokalni mediji budu pred gašenjem. Duševna bol zbog 'kropovanja' košta 50-60.000 dinara po fotografiji. Kod subjektivnog osećaja ne može da se ide na bilo kakvo ujednačavanje“.
Stojković je podsetio na izveštaje Evropske komisije o napretku Srbije ka EU u kojima se godinama ponavljaju ocene o medijskim slobodama, da ne postoji adekvatno okruženje za razvoj i da ne postoji adekvatna primena medijskih standarda. „To se vidi u ovim presudama, 021 i NIN u postupku ministra policije kao privatnog lica. Javne ličnosti kada se izveštava o događajima od značaja za javnost imaju suženu privatnost u odnosu na obično lice“, rekao je on i nastavio o slučaju protiv 021: „Policajci nisu usnimljeni u privatnim prostorijama, spavaćoj ili dnevnoj sobi, nego kao pripadnici snaga reda u uniformama u ulasku u kafić i trneutku kad je ta tema značajana za javnost jer se objavljuje posle događaja u kome je jedan policajac izgubio život“.
Posledica ovakve sudske prakse, ocenio je, je autocenzura. „Ako ne smeta da postavite pitanje zašto policija nije reagovala kad je trebalo (slučaj Savamala), zašto su ispred kafića, ako ne smete da otvorite bilo koju temu od interesa za javnost naći ćete se u situaciji da zato što rizikujete da nečiju privatnost ugrozite ili da se neko oseti povređenim, nećete izveštavati o tome. To je jako opasno“.
Zorica Višnjić, predsednica UO Lokal presa, organizacije lokalnih medija, kaže da već 10 godina traje sistemasko propadanje lokalnih medija, na očigled javnosti. „Ono što je preživelo tajkunsku i partijsku privatizaciju, veliku ekonomsku krizu, bojim se da neće preživeti novu sudsku praksu tako drastičnog kažnjavanja medija“.
Lokalni mediji rade u teškim okolnostima, podseća ona: „Proečna plata u lokalnom mediju je negde oko polovine prosečne plate u Srbiji – oko 20.000 i skoro nigde više od 30.000 dinara (oko 240 evra)“.
Milorad Tadić, predsednik ANEM-a primertio je da je, sa druge strane, broj medija u Srbiji „frapantan“. „U Srbiji je aktivno 1.800 medija. Za zemlju od sedam milona stanovnika, to je frapantno mnogo“. Takođe, nastavio je, 70.000 ljudi se izjasnilo kao medijski radnici. „Niko u lokalnim medijima ne živi od marketinga, ne postoje uslovi za samoodrživpost. Tome su kumoavali država i regulatorna tela, a ovo je samo još jedan od pritisaka vlasti sa ciljem gašenja medijskih slobododa u Srbiji“
Sudija Apelacionog suda u Beogradu Dragica Popesku ocenila je da autorska prava treba da budu zaštićena, ali ne i prezaštićena. „Ne zagovaram da fotografi nemaju prava na zaštitu autorskih dela, već da ta zaštita ne sme biti prekomerna i da guši slobodu izražavanja. Ne mogu da govorim o tome kako kolege rade, postoje različite sudske odluke, ali treba da tražite izjašnjenje od odeljenja sudske prakse zašto je to tako ili da tražite specijalizaciju sudija u toj oblasti“, kaže sudija Popesku.
Zvezdan Mančić iz Centra za razvoj fotografije kaže da su mediji jedini odgovorni za tužbe koje im sve više stižu, jer preuzimaju fotografije bez pitanja ili bez potpisa autora.
„Saosećam sa problemima lokalnih medija, ali ako znate da ćete platiti penal, zašto to radite? Zašto ne kontaktirate s fotografima s kojima imate saradnju i koji od te saradnje žive? Dakle, osnovna stvar u toj saradnji jesu bolja komunikacija i edukacija“, rekao je on.
Fotografije koje kruže medijima poslednjih 30 godina, dodaje Mančić, potpuno su neovlašćeno korišćene, što su fotografi tolerisali, jer je „praksa bila da se ne tuži“.
„Mediji su te fotografije razmenjivali bez ikakve ugovorne obaveze, i u međuvremenu stvorili ogromne arhive. To su štekovi kradene robe i te arhive su izvor problema koji peče i boli svakog od nas. Svako oseća kada neko nešto njemu na silu uzme. Dakle, ne radi se o kaznama, već o obeštećenju prema autoru koji je bio suočen sa neovlašćenim korišćenjem nečega što možda uopšte nije želeo da da“, dodaje Mančić.
Zaključeno je da medijski radnici, urednici medija i fotografi zajedno, treba da uspostave bolju međusobnu komunikaciju i zajedno ustanove pravila ponašanja koja bi doprinela tome da bude što manje sudskih postupaka. Medijima su fotografije potrebne, ali ukoliko mediji nastave da se gase, uskoro ni fotografi neće imati gde da objavljuju svoja dela, niti podnose tužbe zbog povređenih autorskih prava.