U prihvatnim centrima za migrante u Preševu, Bujanovcu i Vranju situacija je samo naizgled mirna, jer azilanata je manje,ali njihove potrebe zbog dugog boravka na teritoriji Srbije su sve kompleksnije.
Broj ljudi koji se nalaze trenutno u ovim kampovima je daleko manji nego na početku izbijanja krize 2015.godine kada su desetine hiljada ljudi u kolonama prelazile granicu kod Miratovca pokušavajući da se preko Srbije domognu zemalja Evropske Unije. Od tada pa do danas kroz prihvatne centre u ovom kraju prošlo je preko milion migranata. U Preševu trenutno boravi 444 osobe, od toga 139 dece, daleko manje od cifre od po 10 000 do 15 000 ljudi koje je ovaj centar znao da zbrine u najgorim danima. U Bujanovcu i Vranju ih ima još oko 212, a od tog broja, 60 procenata u Vranju su deca.
Migrante u kampovima muči mnogo toga počevši od velike vrućine koja na jugu Srbije obično prelazi 40 stepeni u letnjim danima, do problema sa vodosnabdevanjem koje je otežano činjenicom da je Preševski vodovod odavno u lošem stanju.
Jedna od naših organizacija koja pomaže lokalne zajednice u migrantskoj krizi Fondacija Ana i Vlade Divac, donirala je Preševu pumpe za vodu i generatore, kao i kompjutere, projektore, dve muljne pumpe.
Ono što ljudima u prihvatnim centrima pada najteže u ovom trenutku je - čekanje. Kako nam objašnjavaju u kampu u Preševu, Mađarska dnevno sa liste čekanja pušta po 5 osoba na svoju teritoriju. a donedavno taj broj je bio dupliran. Većina migranata je u Srbiji već 8 meseci i duže. Sede u prihvatnim centrima i čekaju vest - da su dobili odobrenje da uđu na teritoriju evropske države.
“Ovde sam već 9 meseci i mislim da je bilo dosta čekanja. Vratiću se kući, podneo sam zahtev,” kaže mi Semim, 44-godišnji zemljoradnik iz Iraka koji je trenutno centru u Bujanovcu. Objašnjava mi da se umorio od čekanja, ali što je još, gore sada treba da čeka i na odobrenje da se vrati kući.
“To su strašni psihički izazovi i problemi, biti u zatvorenom prostoru i čekati negde,nešto. Mi to vidimo kao veliki problem,jer imate ljude koji su izuzetno psihički osetljivi, koji borave više od devet meseci i godinu dana u kampovima širom zemlje. Mi ni ne znamo šta oni čekaju. Da li čekaju da uđu u Mađarsku, gde neće dobiti nikakvu priliku da ostvare pravo na azil,gde će biti zatvoreni odmah pored granične zone i gde će posle izvesnog vremena biti vraćeni u Srbiju, ilegalno gurnuti nazad? Jedino što mogu da se nadaju da će maloletnicima bez pratnje roditelja do 14 godina,pošto uđu u Mađarsku moći da nastave put dalje. Ali svi ostali će se suočiti sa zatvaranjima i teškim postupcima gde nemaju izgleda da dobiju azil. U tom smislu,ne znam šta čekaju, ali nada umire poslednja,” kaže Direktor Centra za zaštitu i pružanje pomoći tražiocima azila Radoš Đurović.
I svi migranti sa kojima sam razgovarala se slažu - sve se pretvorilo u čekanje i neizvesnost. U takvoj situaciji ljudi lako podležu pritisku i očaj ih natera na ishitrene I nervozne reakcije.
“Svašta se dešava u takvim situacijama, imali smo raznih stvari.Od bračne svađe u kojoj smo posredovali, gde se supružnici mire pa ponovo svađaju, do zaljubljenog mladića koji nožem urezuje ime svoje izabranice u kožu. Ali tu smo da razgovaramo i da rešavamo probleme, jer tim ljudima nije lako,” kaže Milenko Nikić, savetnik u Ministarstvu za rad i zapošljavanje.
Da bi ljudima odvratili pažnju i prekratili im vreme organizuju se razne akcije. Od krečenja zgrada u koje su smešteni,do pomoći u čišćenju i sađenju u lokalnim zajednicama do radionica za šivenje, animaciju, obrazovanju za odrasle, škola za decu.
U okviru lokalne zajednice u Preševu Fondacija Divac i USAID takođe su, uz pomoć i organizaciju lokalnog koordinatora i volontera, organizovali i akciju farbanja ograda kod fudbalskog terena, koja predstavlja zaštitu od pruge kao i akciju sređivanja terena. Fondacija je u Vranju otvorila i Dečji kutak - montažni objekat izgrađen u saradnji sa "Katolik Rilif Servisis", za boravak dece do 18 godina, kao i majki.
Migranti su složni u još jednoj stvari, a to je da neće da ostanu na teritoriji Srbije. Svi kao razlog navode lošu ekonomsku situaciju u zemlji, a većinu njih očekuju i rođaci koji žive i rade uglavnom u Nemačkoj.
Za situaciju koja na terenu deluje kao da nema izlaza i odgovora nadležni trenutno ne nude rešenja. Status migranata koji borave na teritoriji države Srbije govori da su oni u našoj zemlji ilegalno, ali se njihovo prisustvo toleriše. To su u najvećem broju slučajeva ljudi koji niti su tražili azil, niti imaju bilo kakv osnov boravka u Srbiji.
“Migranti pravno za institucije ne postoje. To je opasan položaj i situacija kada prava tih ljudimogu da budu ugrožena na bilo koji način,jer su oni nevidljivi za sistem. Iako im ljudi u kampovima pružaju hranu, smeštaj i pomoć, ti ljudi ne postoje za pravni sistem Republike Srbije Po pravu bi ti ljudi trebali da odgovaraju za ilegalan boravak u zemlji, teoretski. A u praksi njihov faktički položaj se toleriše,” objašnjava Đurović.
On kaže da možda i postoji rešenje koje je primenjivo u ovako komplikovanoj situaciji. Postoje mehanizmi da se to uradi i čak su predviđeni postojećim Zakonom o azilu Republike Srbije, a to je koncept privremene zaštite.
Đurović objašnjava da su sve samo izgovori zbog kojih migranti i dalje nemaju pravo na boravak do godinu dana, nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, nemaju pravo na socijalnu pomoć, nemaju pravo na ličnu ispravu (ne ono što daje komeserijat),već treba da imaju uređen svoj boravak u Srbiji.
“To bi tim ljudima dalo stimulans, oni ne bi bili vezani samo za centar,nego bi mogli da odu u prodavnicu,do banke, do škole. Da bi nastavili život ovde.Ne možemo da ignorišemo da oni žive život u Srbiji, na čekanju, ali žive. Mislim da je poenta da brzo odgovorimo realnosti koja nas je zadesila, da ne bi imali ljude koji su jako psihički nestabilni, kojima je potrebna sve složenija pomoć, koji su često sa suicidalnim namerama,koji imaju decu koja su zapuštena” navodi Đurović.
Mišljenja su podeljena i postoji strah da takva privremena zaštita bude poziv za druge migrante i ponovni, veći priliv ljudi.
Đurović kaže da je taj strah je neosnovan, jer se odlukom Vlade tačno za određen broj ljudi, pod određenim uslovima ta privremena zaštita dodeli. Odluka se odnosi na ljude koji su već ušli i može jasno da se odredi ko su ti ljudi.
Još jedan od razloga zbog kojih se ovakav koncept ne primenjuje je i strah od prekomernih troškova za sistem. “Ali to je pogrešno, jer ovo su troškovi za sistem, ovo su rizici za sistem.Ne samo za te ljude, jer oni mogu da budu zloupotrebljeni, maltretirani kada je on ovde bez isprave, ilegalno. Sve to povlači velike probleme i za lokalnu sredinu i mislim da to nas sve više košta ukoliko ne usvojimo taj koncept i ne reagujemo na vreme, kaže Đurović.
Na kraju posete prihvatnom centru u Preševu, njihovi stanovnici nam kuvaju čaj u kafiću koji radi u okviru centra. Tu dolaze da se druže, posede i popiju čaj. Jedan od starijih migranata iz Avgenistana mi prilazi i odvodi me do male zgrade pored na kojoj piše “frizer”. Napolje izlazi devojčica od nekih 12 godina koja me velikim crnim očima radoznalo gleda i odmerava pogledom. Na savršenom engleskom me pita čime se bavim i za koju redakciju radim. Pomalo zatečena direktnim i odraslim pristupom, odgovaram i ona mi se predstavlja pruživši ruku. Zove se Zohra. I dalje me gledajući ispitivački i procenjujući svaki moj pokret kaže da je radila kao prevodilac nekoliko meseci za mog kolegu iz Glasa Amerike negde u Turskoj. Zapisuje mi sve brojeve telefona, pa dodaje: “Kada ti god bude trebao prevodilac, zovi me i ja ću doći da radim. Znam da prevodim sa persijskog i otac će me uvek pustiti da radim,” kaže i dodaje da je sigurna da će frizeraj moći bez nje da preživi nekoliko dana.
Pitam je da li i oni čekaju da ih prime u Mađarsku. Odgovara mi potvrdno i dodaje da ih čeka njen brat u Nemačkoj.
“Ali ne možemo samo da sedimo i čekamo, moramo nešto i da radimo,” kaže Zohra.