O profesionalnom centru u kome se strani novinari u Vašingtonu okupljaju, o dinamici izveštavanja iz Vašingotna i konkurenciji Interneta i televizije štampi, kolega Branko Mikašinović razgovaorao je sa vašingtonskim dopisnikom Politike Milanom Mišićem.
Mišić: Reklo bi se da imamo neku vrstu svoje centrale. To je Forin pres centar ili Centar za stranu štampu pri Stejt departmentu, koji se nalazi u samom centru grada, i to je mesto gde se okupljamo kad su važni dogadjaji, kada se organizuju konferencije za štampu. Pre nekog važnog dogadjaja takodje organizuje se i neki prethodni brifing, odnosno upoznavanje sa problemom, a takodje srećemo se neformalno na raznim tribinama, kojih je ovde u Vašingtonu dosta. Naročito nam je korisno, nama stranim dopisnicima, što nam Forin pres centar, organizuje takozvane pres ture u kojima možemo da stignemo do zanimljivih mesta, zanimljivih institucija, i zanimljivih ličnosti do kojih bismo inače pojedinačnim naporima teško došli.
Glas Amerike: Kakva je razlika u izveštavanju iz Vašingtona u poredjenju sa drugim lokacijama u svetu, recimo, Indiji, gde ste svojevremeno bili dopisnik Politike?
Mišić: Mogle bi da se naprave dve vrste razlike. Prvo, ja sam u Indiji, u Nju Delhiju, bio kao relativno mlad dopisnik, kasnije i u Japanu, takodje kao mlad dopisnik, pred internetsko vreme. Danas se promenila uloga spoljnopolitičkog dopisnika. Svima su na raspolaganju sve činjenice istog dana. Moji čitaoci u Beogradu koji to žele mogu da čitaju Njujork tajms pre nego što se ja probudim. Tako da je uloga drugačija u tom smislu da više ne izveštavamo samo šta se dogodilo, nego dajemo i kontekst, i u mnogo većoj meri naša obaveza je da svedočimo, dakle da iznosimo one detalje, one pojedinosti, pa ponekad i pikanterije, koje se ne mogu videti čitanjem originalnih izvora na internetu. Druga bitna činjenica, koja Vašington razlikuje od svih drugih prestonica jeste da je ovo, na neki način, centar sveta. Sve što se ovde dogodi je relevantno za Srbiju, relevantno i za ostatak sveta, i zbog toga mogu da kažem da sada pred kraj svoje karijere radim mnogo više nego što sam radio u bilo kojim dopisništvima ranije.
Glas Amerike: Konkurencija izmedju Inerneta, televizije i štampe je jaka. Kako bi štampa mogla da uspešno opstane kao nepohodan medij pod takvim okolnostima?
Mišić: To je pitanje koje se ovih dana i poslednjih godina postavlja u svim redakcijama sveta. Može se sasvim slobodno konstantovati da novinarstvo, proizvodnja i prodaja novina nije biznis, koji uspeva, mada ako se uzmu u obzir neka nova tržišta gde stalno pridolaze novi čitaoci, kao što su indijsko i kinesko, globalne cifre nisu strašne, čak naprotiv, tiraži novina rastu. Mene je, recimo, obradovala pre neki dan vest da je Voren Bafet, najbogatiji covek Amerike i veliki i genijalni investitor, uložio svoje pare u 30 dnevnih listova, lokalnih, doduše. Šta bi novine morala da rade u konkurenciji sa internetom? Intenet je konkurencija pre svega zato što smo mi danas u svom životu suočeni i koristimo mnogo ekrana, televizijski, koji je već stari, ekran svog mobilnog telefona, ekran svog kompjutera na kućnom stolu, ekran laptop kompjutera, itd. Novine dakle ulaze u konkurenciju za vreme čitalaca. U toj utakmici, mi možemo, mi - novine i novinari, možemo da pobedimo samo ako budemo izlazili u susret potebama čitalaca, potrebama za dubinskom, sveobuhvatnom i pouzdanom informacijom. Neki primeri ovde u Americi, recimo, Njujork tajmsa i Volstrit džornala pokazuju da se u tome može uspeti pod uslovom da se adekvatno kombinuju strategija Gutenbergovog izdanja, dakle onog koje se štampa na papiru, i strategija on-line izdanja. Naime, suočavamo se sa činjenicom da mlade generacije stasavaju sa novom navikom, koja, na našu žalost, nije čitanje sa papira nego čitanje sa ekrana. Takodje imamo činjenicu da je najčitanije štivo na Internetu proizvod rada novinara, koji je dostupan besplatno. Tek poslednjih godina neke novine, pogotovo ovde u Americi, uspešno uspevaju da naplate što pokazuje da za našim proizvodima postoji potreba, naravno, pod uslovom da se adekvatno prilagodimo novim okolnostima, novom toku civilizacije i novim navikama naših čitalaca.
Mišić: Reklo bi se da imamo neku vrstu svoje centrale. To je Forin pres centar ili Centar za stranu štampu pri Stejt departmentu, koji se nalazi u samom centru grada, i to je mesto gde se okupljamo kad su važni dogadjaji, kada se organizuju konferencije za štampu. Pre nekog važnog dogadjaja takodje organizuje se i neki prethodni brifing, odnosno upoznavanje sa problemom, a takodje srećemo se neformalno na raznim tribinama, kojih je ovde u Vašingtonu dosta. Naročito nam je korisno, nama stranim dopisnicima, što nam Forin pres centar, organizuje takozvane pres ture u kojima možemo da stignemo do zanimljivih mesta, zanimljivih institucija, i zanimljivih ličnosti do kojih bismo inače pojedinačnim naporima teško došli.
Glas Amerike: Kakva je razlika u izveštavanju iz Vašingtona u poredjenju sa drugim lokacijama u svetu, recimo, Indiji, gde ste svojevremeno bili dopisnik Politike?
Mišić: Mogle bi da se naprave dve vrste razlike. Prvo, ja sam u Indiji, u Nju Delhiju, bio kao relativno mlad dopisnik, kasnije i u Japanu, takodje kao mlad dopisnik, pred internetsko vreme. Danas se promenila uloga spoljnopolitičkog dopisnika. Svima su na raspolaganju sve činjenice istog dana. Moji čitaoci u Beogradu koji to žele mogu da čitaju Njujork tajms pre nego što se ja probudim. Tako da je uloga drugačija u tom smislu da više ne izveštavamo samo šta se dogodilo, nego dajemo i kontekst, i u mnogo većoj meri naša obaveza je da svedočimo, dakle da iznosimo one detalje, one pojedinosti, pa ponekad i pikanterije, koje se ne mogu videti čitanjem originalnih izvora na internetu. Druga bitna činjenica, koja Vašington razlikuje od svih drugih prestonica jeste da je ovo, na neki način, centar sveta. Sve što se ovde dogodi je relevantno za Srbiju, relevantno i za ostatak sveta, i zbog toga mogu da kažem da sada pred kraj svoje karijere radim mnogo više nego što sam radio u bilo kojim dopisništvima ranije.
Glas Amerike: Konkurencija izmedju Inerneta, televizije i štampe je jaka. Kako bi štampa mogla da uspešno opstane kao nepohodan medij pod takvim okolnostima?
Mišić: To je pitanje koje se ovih dana i poslednjih godina postavlja u svim redakcijama sveta. Može se sasvim slobodno konstantovati da novinarstvo, proizvodnja i prodaja novina nije biznis, koji uspeva, mada ako se uzmu u obzir neka nova tržišta gde stalno pridolaze novi čitaoci, kao što su indijsko i kinesko, globalne cifre nisu strašne, čak naprotiv, tiraži novina rastu. Mene je, recimo, obradovala pre neki dan vest da je Voren Bafet, najbogatiji covek Amerike i veliki i genijalni investitor, uložio svoje pare u 30 dnevnih listova, lokalnih, doduše. Šta bi novine morala da rade u konkurenciji sa internetom? Intenet je konkurencija pre svega zato što smo mi danas u svom životu suočeni i koristimo mnogo ekrana, televizijski, koji je već stari, ekran svog mobilnog telefona, ekran svog kompjutera na kućnom stolu, ekran laptop kompjutera, itd. Novine dakle ulaze u konkurenciju za vreme čitalaca. U toj utakmici, mi možemo, mi - novine i novinari, možemo da pobedimo samo ako budemo izlazili u susret potebama čitalaca, potrebama za dubinskom, sveobuhvatnom i pouzdanom informacijom. Neki primeri ovde u Americi, recimo, Njujork tajmsa i Volstrit džornala pokazuju da se u tome može uspeti pod uslovom da se adekvatno kombinuju strategija Gutenbergovog izdanja, dakle onog koje se štampa na papiru, i strategija on-line izdanja. Naime, suočavamo se sa činjenicom da mlade generacije stasavaju sa novom navikom, koja, na našu žalost, nije čitanje sa papira nego čitanje sa ekrana. Takodje imamo činjenicu da je najčitanije štivo na Internetu proizvod rada novinara, koji je dostupan besplatno. Tek poslednjih godina neke novine, pogotovo ovde u Americi, uspešno uspevaju da naplate što pokazuje da za našim proizvodima postoji potreba, naravno, pod uslovom da se adekvatno prilagodimo novim okolnostima, novom toku civilizacije i novim navikama naših čitalaca.
