Stručnjak za međunarodne odnose Džon Miršhajmer najmanje dve decenije predviđa uspon Kine, koji će dovesti do opasnog sukoba između SAD i Kine. U svojoj knjizi “Tragedija politike velikih sila,” objavljenoj 2001, ugledni ekspert predvideo je mnoge stvari koje se danas odvijaju u odnosima dve super sile, u prvom redu rastuće geostrateške ambicije azijskog kolosa.
Kao sledbenik neorealističke škole mišljenja, Miršhajmer smatra da je međunarodni sistem anarhičan i da nijedna država ne može sa sigurnošću da zna nameru suparničke strane. Neizvesnost ove vrste, smatra on, prisiljava hegemone da povećaju svoju moć i bezbednost i postignu dominaciju kako bi sprečile izazove geopolitičkih suparnika.
„Mislim da Kinezi razvijaju vojne sposobnosti da dominiraju čitavom Azijom, dok su u ovom trenutku uglavnom fokusirani na istočnu Aziju. Cilj im je da pretvore Južno kinesko more u džinovsko kinesko jezero. Žele da reintegrišu Tajvan u kontinentalnu Kinu. Pored ostalog takođe su zainteresovani da povrate malu grupu nenaseljenih ostrva Diaoiu, koje Japanci nazivaju Senkaku u Istočnokineskom moru”.
Kina ne veruje u status kvo, već je očigledno revizionistička sila, kaže naš sagovornik.
„To nije ništa novo, novo je to što je Kina sada mnogo moćnija nego što je bila pre - 10, 20, 30 godina. Sada je u poziciji da mnogo više razmišlja o preduzimanju mera za promenu statusa kvo, najpre, u Južnom kineskom moru i što se tiče Tajvana”.
Takav razvoj događaja, Sjedinjene Države smatraju neprihvatljivim, ističe Miršhajmer:
“Sjedinjene Države kao i Japan počinju da preduzimaju ozbiljne korake za jačanje zaštite Tajvana od moguće kineske agresije. Japan i Sjedinjene Države imaju zajednički bezbednosni interes za održavanje Tajvana kao suverene države. Supersilsko takmičenje u istočnoj Aziji s vremenom bi moglo samo da se zagreva, s obzirom da Kina postaje sve moćnija i kao takva nastojaće da sve više utiče na odnos snaga u svom susedstvu”.
Miršhajmer, takođe ističe da se suparništvo između SAD i Kine odvija u okolnostima koje se znatno razlikuju od onih iz doba hladnog rata:
“Tadašnji strateški scenariji predviđali su izbijanje rata u srednjoj Evropi, angažovanje neslućene vojne moći: ogroman broj vojnika naoružanih do zuba, uključujući nuklearno oružje. Prema oceni skoro svih vojnih eksperata do takvog rata nije moglo doći, jer je pretio kobnim uzajamnim spaljivanjem”.
Situacija sa Kinom danas je sasvim drugačija, tvrdi naš sagovornik:
„U istočnoj Aziji je moguć jedino lokalni rat oko Južnog kineskog mora ili Tajvana, ali bez veće opasnosti od nuklearne eskalacije između Vašingtona i Pekinga. Ne mogu da tvrdim da će do toga doći, ali i ne isključujem upravo zbog smanjene opasnosti od nuklearne eskalacije, jer se radi o ograničenom sukobu interesa”.
Greške u koracima su moguće, nastavlja Miršhajmer:
„Moguće je zamisliti da Kinezi kroz 10-15 godina zaključe da mogu da osvoje Tajvan. Takođe je sasvim moguće da Tajvanci, misleći da mogu delovati veoma nezavisno, proglase svoju nezavisnost što bi isprovociralo Peking. Moglo bi se dogoditi da američki i kineski brod sticajem okolnosti završe u uzajamnoj pucnjavi u Južnom kineskom moru. Moguće je da će Kinezi i Japanci ući u rat zbog ostrva Senkaku-Diaoiu, što bi rezultiralo uvlačenjem Amerike na stranu svog bliskog saveznika Japana”.
Miršhajmer takođe ističe da se bilo kakav širi ratni sukob između Sjedinjenih Država i Kine nikad ne bi završio onako kako se završio Prvi svetski rat ili Drugi svetski rat - odlučnim porazima za Nemačku u oba rata i za Japan u drugom svetskom ratu. Glavni razlog je to što bi se oružani sukob odvijao u Aziji, šest hiljada milja daleko od američkog kontinenta. Verovatniji ishod bila bi ogromna cena, koju bi platile obe strane.
Džon Miršhajmer objašjanjava i paradoks da su SAD sa svojim zapadnim saveznicima pomogle Kini da postane svetski ekonomski džin, gotovo bez premca, koji bi mogao da ugrozi samu Ameriku.
Prema njemu, sve je počelo ekonomskim normalizovanjem odnosa između kapitalističke supersile - SAD, i komunističkog giganta - Kine.
Zapad, a pre svega Amerika, napravili su ključnu stratešku grešku kada su posle raspada Sovjetskog Saveza procenili da treba pomoći ekonomski napredak Kine, bez promene njenog unutrašnjeg komunističkog sistema, tvrdi Miršhajmer.
U oktobru 2000. tadašnji predsednik Bil Klinton potpisao je Zakon o odnosima SAD i Kine, prema kojem su Pekingu bila širom otvorena vrata za pridruživanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji. U septembru 2005, tadašnji zamenik državnog sekretara Robert B. Zelik, kasniji predsednik Svetske banke (2007-2012), objavio je početak strateškog dijaloga sa Kinom, proglašavajući je “silom u nastajanju”.
Prema rečima našeg sagovornika:
„Amerika i njeni saveznici, uključujući Japan, Tajvan i brojne druge zemlje u istočnoj Aziji, koje se sada osećaju ugroženima od strane Kine, odigrale su ključnu ulogu u stvaranju ovog golijata, što je gotovo neverovatno. Amerikanci su po završetku Hladnog rata, vodili politiku pod nazivom 'angažovanje'. Izričita namera je bila da Kina postane prosperitetna. SAD i njeni saveznici su se potrudili do krajnjih granica da stvore bogatu Kinu”.
Pretpostavka je bila da će bogata Kina postati miroljubiva demokratija i odgovoran akter u međunarodnom poretku koji vode Amerikanci, dodaje Miršajmer.
“To je bio postojeći ‘modus operandi’, na osnovu kojeg smo poslovali sa Kinom od završetka hladnog rata nadalje. Nema sumnje da se Kina u međuvremenu uveliko obogatila. Međutim sada je takođe postalo sasvim jasno da je Kina revizionistička sila, zainteresovana da učini sve što može u svoju korist, a na štetu SAD, u Istočnoj Aziji, što je unesrećilo i američke saveznike u tom regionu”.
Zacrtana post-hladno ratovska američka politika pokazala se tako kao pozamašna strateška greška kako za SAD tako i za njene azijske partnere, smatra Miršhajmer. Petnaest godina kasnije, SAD i Kina gotovo da su zamenile pozicije na međunarodnoj sceni, dok je Amerika nehotice stekla opasnog suparnika:
„Zamislite samo da je Amerika samoj sebi i svojim saveznicima stvorila tako efikasnu konkurenciju. Nameće se i pitanje budućnosti ovakvog suparnika. Znamo da Kina ima mnogobrojne unutrašnje probleme, među njima i demografski, stanovništvo koje ubrzano stari, što će postati ozbiljan socijalni i ekonomski teret“.
Naš sagovornik, međutim, zaključuje:
“Smatram da je Kina pokazala da njen osobeni sistem funkcioniše vrlo dobro. Bar za sada ne vidim nikakve dokaze da će kineska ekonomija odjednom zastati, bilo iz autokratskih ili nekih drugih unutrašnjih problema. Mislim da se može slobodno reći da kako Kina bude uspešnija i imućnija, tako će njen uticaj u svetu postajati sve veći”.
