Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg i predsednik Srbije Aleksandar Vučić učestvovali su na na skupu "Liderstvo za bezbednost regiona", na kome su razgovarali o tome kako će se razvijati odnosi Srbije i NATO, kao i u kojim oblastima postoji najveći potencijal za jaču saradnju. Vučić i Stoltenberg otvorili su i međunarodnu terensku vežbu upravljanja posledicama vanrednih situacija "SRBIJA 2018" u organizaciji MUP - Sektora za vanredne situacije i NATO koordinacionog centra za vanredne situacije.
Sudeći prema raspoloženju glasačkog tela u Srbiji i dalje je goruća tema da li smo više okrenuti Zapadu ili Istoku, kao i da li je saradnja sa NATO pojačana u poslednje vreme? Odnosno – u utakmici da li Srbija sarađuje više sa Rusijom ili NATO – a što je najbitnija tema glasačima u Srbiji – ko pobeđuje, a ko gubi?
"Ne mislim da je saradnja sa NATO pojačana, mislim da je saradnja u zaostatku u odnosu na period pre 2012. godine, ali upravo zbog toga je gospodin Stoltenberg odlučio da prisustvuje vežbi u Mladenovcu koja jeste velika, ali nije signifikantna. Očigledno je da postoji ideja da se na neki način odgovori nacionalistima u Srbiji koji šire mržnju, ne samo prema NATO-u, već i prema zemljama u okruženju koje su članice NATO", kaže za Glas Amerike Dragan Šutanovac, bivši srpski ministar odbrane.
Da li je sastanak sa generalnim sekretarom NATO, samo nekoliko dana posle sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, dokaz da Srbija vodi balansiranu i neutralnu politiku. Ili je saradnja sa NATO u okviru Partnerstva za mir samo redovna pojava koju Srbija treba da ispuni zbog potpisanog ugovora, a li ne i da promoviše, barem ne u onom obimu u kojem to radi sa Rusijom.
"Čini se da u komuniciranju ka javnosti postoji obrazac da kada god imamo neku aktivnost sa NATO ili u okviru Prtnerstva za mir, obavezno pre toga dođe ili susret sa visoskim ruskim zvaničnikom ili neka druga prigodna aktivnost sa Rusijom, ovog puta smo pored susreta sa Putinom imali i vežbu sa ruskim pilotima na vojnom aerodromu u Batajnici, ali i konferenciju koja promoviše aktivno učešće srpski građana u konfliktu u Ukrajini na strani Rusije, gde se pojavio vrh Vlade Srbije. Čini se da je cilj toga da javnost u Srbiji dobije poruku da je saradnja sa Rusijom intezivna, da intezivnija ne može biti", objašnjava Sonja Stojanović Gajić, direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
"Mislim da poruke koje Vučić šalje po pravilu nisu takve da se obraćaju i međunarodnoj i srpskoj javnosti. Poruke da Srbija nikako neće u NATO su pre svega poruke za njegovo biračko telo. Ne mislim da je to poruka zapadnom svetu, sa druge strane to može biti poruka Ruskoj federaciji i Putinu da ćemo ostati neutralni, jer na taj način možemo imati određenu podršku za koju mislim da je sve slabija, odnosno za koju mislim da nije konkretna, jer ja ne vidim šta je to što konkretno što dobijamo iz Rusije, ako izuzmemo vojnu opremu koja je već dotrajala", kaže Šutanovac.
Zašto se Srbija naoružava u poslednje vreme, a što čine i neke druge zemlje u regionu, svaka zbog svoje politike i razloga, možda i ne bi bilo sporno, kada bi medijska promocija bila adekvatna dobijenom ili kupljenom naoružanju, ukazuje Šutanovac.
"Kao bivši ministar odbrane i kao neko ko zna da je neophodno da vojska ima savremeno naoružanje, ja nemam ništa protiv i podržavam investicije i u vazduhoplovstvo, kupovinu novih helikoptera, što je dobar potez. Kada sam 2012. godine predavao funkciju gospodinu Vučiću rekao sam da na čelo ministarstva dolazi čovek koji ima veći politički kapacitet i očekujem od njega da obezbedi bolji životni standard, bolje profesionalne uslove i bolju opremu za vojsku. Na žalost, standard i uslovi su vojsci opali od tog vremena, neka oprema je kupljena, ali Srbija ne treba da se naoružava na način na koji se to promoviše kroz medije, jer nijedan strateški dokument koji Srbija ima ne ukazuje da je država vojno ugrožena, kao što nijedan dokument ne ukazuje na potrebu da Srbija ponovo ima obavezu služenja vojnog roka", kaže Šutanovac.
Evidetno je da Srbija treba da se okrene budućnosti i onome što se dešava u regionu, a što je neminovno, da će većina zemalja, osim BiH, biti uskoro članice NATO, a Srbija i dalje u politici balansiranja. Da li će promene u regionu uticati na spoljnu politiku Srbije i na koji način, ostaje da se vidi, ali iz nekoliko razloga zvanični Beograd će morati da preispita svoju spoljnu politiku.
"Promena okruženja, kao što je članstvo naših suseda u NATO će svakako morati da se odrazi na spoljnu politiku Srbije. To ne znači da moramo postati članica NATO, ali postoji ogroman prostor da se ostvari u praksi mantra koju naša politička elita govori, a to je da želimo ostanemo vojno neutralni, a da ostvarimo najbolju moguću saradnju sa NATO u okviru Partnerstva za mir. Mi smo daleko od najbolje moguće saradnje", kaže direktorka BCBP.
Stojanović Gajić kaže da smo do sada ostvarili dobru saradnju samo u nekim oblastima, pre svega u vojnoj i vojno-medicinskoj saradnji, ali da postoji još ogroman prostor i u reformi vojne industrije, naoružanja, povećanju kontrole javnih nabavki, korupcije u sektoru bezbednosti, kao i odbrane zemlje od nekih pretnji u kojim imamo manje iskustva nego Zapadne zemlje, kao što su pretnje u internet prostoru.
Kako kaže, postoji potreba da se unapredi saradnja, jer šta god da nam se desi moraćemo da se oslonimo na svoje susede, a zbog toga, "naše vojne institucije, iako vojno neutralne, moraju biti sposobne da zajedno nastupaju sa susedima na kompatibilan način".