Navaho indijanci sa jugozapada Sjedinjenih Država već stotinama godina tkaju ćebad. Prvobitno, cilj je bio da naprave nešto što će ih grejati. Medjutim, vremenom su ljudi počeli tu ćebad da cene zbog njihove lepote.
Rezervat Navaho indijanaca nalazi se u retko naseljenoj oblasti na severozapadu države Novi Meksiko. Medjutim, uprkos udaljenosti, u trgovinskom centru rezervata uvek ima mušterija. Tu pripadnici plemena kupuju svoje dnevne potrepštine i prodaju svoje rukotvorine, uključujući čuvenu ćebad i ćilime.
„Ne mogu da zamislim kako ovo radite.“
Mark Vinter i njegova supruga Linda vode Trgovinski centar Toudlina više od 10 godina. Mada su Navaho indijanci tkali stotinama godina pre no što su Evropljani stigli u Ameriku, nisu koristili vunu sve dok španski kolonisti nisu doveli ovce na teritoriji današnje Arizone i Novog Meksika. Tada je rodjena Navaho tradicija tkanja vunenih ćebadi, koja su prvobitno korišćena kao odeća.
„Nekada davno, Navaho žene nisu mogle da se udaju ako nisu umele da prave lepu ćebad za odeću. To je bilo vrlo važno.“
Kasnije, kada ćebad više nisu bila potrebna za zagrevanje, tkalje su počele da prave dekorativne tapiserije i ćilime. Regija Toudlina poznata je po izuzetnim bojama i stilu.
„Ćilimi iz te oblasti rezervata postali su poznati po prirodnim bojama vune jer su trgovci podsticali tkalje da izvlače tanja vunena vlakna u više nijansi prirodne vune.“
Toudlina tkalje ne boje vunu hemikalijama i sve boje su prirodne boje vune. Stado tkalje Evelin Džordž poznato je širom plemena Navaho jer njenih 70 ovaca imaju gotovo vunu u gotovo svim nijansama.
„Uzgajam ovce radi tkanja, za mene, moje unuke i unuku. Uzgajam ih zbog boje vune, koje variraju od braon i bele do sive i bež.“
Ovce pasu duboko u pustinji i Evelin Džordž je sa njima čitave godine, a šiša ihu u maju ili junu. Sa ovcama komunicira na Navaho jeziku.
„Kažem im da se ne boje. Da su moje. Kad dodje proleće daćete mi jagnje, kažem im i dodajem: Molim se za vas.“
Evelin i njena partnerka Virdžinija Dil rodjene su 1928. u razmaku od mesec dana. One imaju titulu „majstorske tkalje“ i čitavog života bave se tom veštinom. Iz zahvalnosti za njen doprinos tradiciji narodne umetnosti, pleme je Virdžiniji Dil podiglo tradicionalu osmostranu kolibu. U poluprečniku od 30 kilometara oko Vinterove radnje živi još oko 30 „majstorskih tkalja“.
„Mi smo na kraju zemljanog puta. Pošto smo povezani sa najboljim Navaho tkaljama naš trgovinski centar postoji već 100 godina, dok mnogi drugi nisu opstali.“
Tokom godina, Vinter je za tkalje postao daleko više od pukog agenta.
„Kad god mi je potrebna hrana, uvek tražim novac od njega, a plaćam mu u ćilimima. Nikada me nije odbio.“
Proizvodnja tepiha je glavni izvor prihoda za tkalje i cene se kreću od 100 do deset hiljada dolara. Oko 70 odsto tkalja u Toudlini su starije žene, ali ima i mladjih kao što je Pamela Braun.
„Moja baka je naučila moju majku. Moja majka mene i sestru. Tako se ova veština prenosi.“
Pamela Braun ne ograničava svoje tkanje na tradicionalni stil. Za nju, ćilimi su prazno platno i medijum za pričanje priča. Ovaj priča o njenom venčanju.
„Ovo sam ja. Ovde je moj muž. Devojčica sa cvećem, kuma i deveruše.“
Za Pamelu Braun tkanje ćilima ima daleko veći značaj od puke zarade.
„Volim to da radim, jer podstiče moj ponos što sam Navaho. Volim da vidim moju baku kako se smeje. To znači da ona voli da tka baš koliko i ja.“