Ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević najavio je da će status ugašene državne novinske agencije Tanjug biti "predmet analize" i da postoje situacije u kojima je dobro da država ostane u medijima. Rade Veljanovski za Glas Amerike: To je surotno praksi evropskih i demokratskih zemalja uopšte.
“Jasno je da država ne treba da bude u medijima, ali postoji margina krupnih izuzetaka”, rekao je Vukosavljević u intervjuu za magazin Nedeljnik. “Mi ćemo vrlo brzo, u sačinjavanju medijske strategije, govorim o nedeljama, biti u prilici da potražimo model koji je prilagođen opštim tendencijama, ali i koji sadrži u sebi izvesne specifičnosti. U Evropi ne postoji jedinstven pristup tom problemu. Bolje je da države nema u medijima, ali postoje situacije u kojima je to dobro. Ako sve prepustimo tržištu, onda ćemo da se češemo tamo gde nas ne svrbi”, kazao je Vukosavljević.
Podsetimo, Valda Srbije donela je odluku prema kojoj je državna novinska agencija Tanjug prestala sa radom 31. oktobra 2015. godine, u skladu sa zakonom i medijskom strategijom. Međutim, iako je formalno ugašen i iako su novinari dobili otkaze i otpremnine, Tanjug je nastavio da radi koristeći opremu i nekretnine kao i do tad, kao i da dobija novac iz budžeta.
Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka koji je učestvovao u pripremama medijskih zakona i strategija u Srbiji od 2001. godne, kaže da najava ministra da će država ipak ostati u nekim medijima dovodi u pitanje medijsku strategiju i zakone Srbije i dovodi u pitanje standarde koji važe u Evropi i u demokratskom svetu.
„Očigledno je da vlast ne može da izađe na kraj sa situacijom u Tanjugu i Politici“, kaže Veljanovski i podseća da je list Politika trebalo da bude privatizovan pre 10 godina, kao i da su u demokratskom svetu štampani mediji već odavno strogo u privatnim rukama.
Javni servisi, podseća Veljanovski, formalno su u vlasništvu države samo da bi se znalo ko je vlasnik imovine koju poseduju, ali ne i po tome ko njima upravlja.
Zbog čega privatizacija medija nije sprovedena
Rade Veljanovski za Glas Amerike podseća da je država, još u zakonu od 2014, dala blagoslov da se ozakoni potpuni izlazak države iz medija, ali politička elita za to nije imala snage, kao ni jedna druga od 2001. godine do danas.
„Vidi se kontinutit vlasti kao takve da ne želi da makne ruke od medija“, ocenjuje Veljanovski.
„Ako mediji treba da budu deo plena na izborima, onda to sa demokratijom medija i društva nema nikakve veze“, kategoričan je Rade Veljanovski.
Na molbu Glasa Amerike da prokomentariše činjenicu da je kao posledica privatizacije nestao veliki broj, pre svega lokalnih medija,Veljanovski kaže da to jeste neželjeni efekat, ali i podseća da je broj medija u Srbiji, nakon demokratskih promena, bio neodrživo veliki i ako se posmatra sa stanovišta broja stanovnika, veličine državne teritorije ili privredne moći.
„Od 2002, kad je upisana vlasnička transformacija medija, pa do 2015. praktično ništa nije urađeno, a da jeste, bilo je vremena da se privatizacija sprovede na način koji bi imao mnogo manje negativnih efekata. Oni koji su se najviše suprotstavljali privatizaciji bili su političari na lokalnom nivou, kako predstavnici nacionalnih manjina, tako i drugi, jer nisu želeli da medije ispuste iz ruku. Onda se dogodilo da ta privatizacija bude po hitnom postupku i da se ispolje loši efekti“, kaže Veljanovski.
I privatni mediji moraju da poštuju zakone, regulatorna tela ne rade svoj posao
Kod privatnih medija, međutim, postoji problem što u Srbiji ne postoji shvatanje da i oni moraju da rade po zakonu i propisanim pravilima, kaže Rade Veljanovski.
„Zašto Republička radiodifuzna agencija ne zastupa interese građana, demokratrske javne sfere, zašto ne reaguje na kršenje pravila“, pita Veljanovski.
I ministar Vladan Vukosavljević kaže da je medijska slika u Srbiji konfuzna i nestabilna.
“Konfuzna je zbog izvesnog stepena deregulacije u pogledu zakona, a svedok sam i jednog jakog upliva prostakluka i banalizacije”, kaže ministar.
Ipak, Rade Veljanovski tvrdi da loša situtacija nije toliko posledica toga što zakoni nisu savršeni, pošto u njima ima dosta primenjenih evropskih standarda, već toga što ih krše oni koji su ih doneli, dok tela koja bi trebalo da nadziru njihovo sprovođenje to ne rade. Takođe, tu je i faktor opšte medijske kulture u Srbiji, koja nije na zavidnom nivou kako kod onih koji proizvode medijski sadržaj, tako ni kod publike, tvrdi Veljanovski.