Još jedan važan faktor bila je strategija nenasilnih protesta za jednaka prava. Lider borbe za gradjanska prava, sveštenik Martin Luter King bio je zagovornik ove strategije kao alternative za oružani ustanak.
Nenasilni protest Martina Lutera Kinga je bio inspirisan učenjem indijskog lidera Mahatme Gandija. Širom juga, King je ukazivao na predrasude.
“Misisipi je država koja se uporno opire bilo kakvom pokušaju da se liši rasizma.”
Na čelu sa Kingom milioni crnaca su izašli na ulice mirno protestujući i organizujući akcije gradjanske neposlušnosti i ekonomskog bojkota. Sveštenica Bernis King kaže da je njen otac znao da je mirni protest bio od ključne važnosti.
“Prolivena krv je bila minimalna u poredjenju sa onim u šta bi to preraslo da tata nije bio u stanju da navede ljude da prigrle tu nenasilnu filozofiju.”
Nenasilni pokret je bio testiran na mestima poput Birmingema u Alabami. Vilijam Bel je sada gradonačelnik tog grada.
“Tokom tog perioda neki ljudi su bili ubijeni, u kuće i crkve su postavljane bombe i vladao je osećaj da će zlo nadvladati.”
Marš za pravo glasa 1965. u Selmi u državi Alabami u istoriji je zabeležen kao “krvava nedelja.” Kongresmen Džon Luis je bio na čelu marša.
“Krenuli su prema nama, udarali nas pendrecima, gazili nas konjima, bacali suzavac. Jedan policajac me je pendrekom udario u glavu. Dobio sam potres mozga na mostu i mislio sam da ću umreti.”
Endru Jang, jedan od Kingovih najbližih saveznika je apelovao na mir u jeku nasilja.
“Da smo mi Afroamerikanci započeli gerilski rat u američkim gradovima, da smo se predali terorizmu u Americi ne bismo pobedili, ali ni Amerika ne bi preživela.”
Slike iz Birmingema na kojima se vidi policija koja je koristila pse za napade i šmrkove da rastera školsku decu obišle su čitav svet. Advokat Ričard Koen iz Pravnog centra za siromaštvo na jugu kaže:
“Nasilje su počinili oni koji su nas ugnjetavali, a ne oni koji su bili potlačeni, i to je bila neverovatno moćna poruka i neverovatno važan instrument tog pokreta.”
U avgustu 1963. hiljade Afroamerikanaca i belaca krenuli su u Marš na Vašington. Bilo je mirno i bez hapšenja.
Samo nekoliko nedelja posle Marša na Vašington tragedija se desila u Birmingemu kada je bomba eksplodirala ispod baptističke crkve na 16. ulici tokom nastave u nedeljnoj školi. Četiri devojčice su poginule, a 23 je povredjeno. Bio je to stravičan udarac za dr Kinga i pokret za gradjanska prava.”
Takva ubistva iz mržnje ostavila su duboku traumu na Širli Gevin Flojd, prijateljicu jedne od žrtava.
“Plašila sam se da gledam u belce I da idem negde gde bi moglo biti belaca, jer sam zbilja verovala da bi se to lako moglo dogoditi i meni.”
Mnogi crnci su želeli da se osvete. Medju njima je i kongresmen Bobi Raš, koji je 1960-ih bio član ekstremističke grupe poznate kao Crni panteri.
“Mislio sam da je dr King bio suviše mekan i pasivan i nisam razumeo moć nenasilja. Stoga se nisam pridržavao njegove filozofije.”
Neki lideri opisuju nenasilni pokret za gradjanska prava kao drugi Gradjanski rat u Americi. Ben Dželous, predsednik najstarije američke organizacije za gradjanska prava kaže da je nenasilna kampanja osvojila srce i um Amerikanaca.
“Pokret je išao ka krešendu kojem smo bili svedoci 1964. i 1965, kada je odobren ključni zakon o gradjanskim pravima”.
Istoričari navode da je uprkos nazadovanju, nenasilni pokret pružio trajne rezultate ka jednakim pravima i slobodama za sve Amerikance.