Više javno tužilaštvo u Beogradu neće pokrenuti postupak posle istrage o navodima glumice Danijele Štajnfeld da ju je 2012. godine silovao kolega i opozicioni političar Branislav Lečić. Danijela Štajnfeld je snimila dokumentarni film Hold me right u kojem je otkrila da je silovana, a onda u martu ove godine javnosti obznanila i ko je počinilac, pa je tužilaštvo po službenoj dužnosti pokrenulo istragu. Njen advokat najavljuje žalbu na odluku tužilaštva, dok Lečićev branilac u medijima poručuje da glumac ima mogućnost da tuži Štajnfeldovu. Žrtve seksualnog nasilja u Srbiji prolaze torturu kada nasilje prijavljuju institucijama, javnost ih osuđuje i istorijski im se ne veruje, upozoravaju predstavnice organizacija koje rade sa žrtvama.
Za Vanju Macanović iz Autonomnog ženskog centra odluka Višeg javnog tužilaštva nije iznenađenje. Ona za Glas Amerike kaže da je teret dokazivanja u slučajevima seksualnog nasilja visoko postavljen, a pogotovo kada se silovanje desi mnogo pre nego što je prijavljeno, u ovom slučaju devet godina.
"Nakon ovoliko godina je jako teško dokazati da se to delo desilo...Slučaj Danijele Štajnfeld i Mike Aleksića (učitelja glume kojeg je nekoliko glumica optužilo za silovanje, prim.nov) pokazuju da tih slučajeva ima jako puno i govori se o tome da žrtve ne mogu često da prijave silovanje kada se ono desilo, već ga prijavljuju odloženo i to sudska praksa u Srbiji ne poznaje i neće da procesuira to krivično delo".
Zašto žrtve oklevaju da prijave seksualno nasilje?
Ovakva odluka tužilaštva će, očekivano, obeshrabriti žrtve da prijave seksualno nasilje, ali to je samo jedan razlog zbog kojeg oklevaju i čekaju godinama. Drugi je tortura kroz koju prolaze u institucijama, napominje Vanja Macanović. Kaže da u Srbiji, za razliku od nekih drugih zemalja, žrtva silovanja prvo ide u policiju, pa tek onda na lekarski pregled - što znači potencijalno gubljenje dokaza protokom vremena.
"Žrtve u Srbiji su generalno obeshrabrene kod prijavljivanja, pogotovo žrtve silovanja, mi to vidimo i znamo, jer dolaze kod nas, zato što su očajne zbog načina na koji se uzima njihova izjava u policiji, zato što im se ne veruje, zato što im se ne objasni šta je procedura... Znate, o tome se ne zna mnogo, ali prvi poriv kada se silovanje desi je da se okupate, da sperete sve sa sebe, a tako se uništavaju dokazi...Ono što mi vidimo da nam opada prijavljivanje silovanja. Mi smo pre 15, 20 godina imali oko 200 prijava silovanja godišnje, što je takođe malo za Srbiju, danas imamo manje od 100. To pokazuje da se žrtvama ne veruje, da nisu dobile zaštitu, da nešto ne štima".
Konačno, žrtve silovanja na kraju mogu da ispadnu krive ako ih osumnjičeni, u slučaju da je oslobođen, tuži za lažno prijavljivanje, povredu časti i slično. Takvu mogućnost je u medijima pominjao i advokat Branislava Lečića, rekavši da glumcu tužba "nije prioritet, ali da je o tome razmišljao".
"Bio je mesecima pritisak na Danijelu Štajnfeld zašto ne kaže ime. Ljudi ne razumeju šta može da se desi: da odmah idu tužbe zbog povrede časti, ugleda, lažnog prijavljivanja. Mi sada možemo da očekujemo ozbiljnu osvetu preko institucija prema Danijeli Štajnfeld, a to se dešava i drugim žrtvama, da se pokreću ovakve vrste postupaka i onda žrtve budu osuđene za lažno prijavljivanje i moraju da plate štetu...Prolaziti kroz krivično-pravni sistem je posebna vrsta traume. Zašto bi neko sebe dovodio do toga da prolazi torturu krivično-pravnog sistema ako lažno prijavljuje. Lažnih prijava kao takvih je najmanji procent, većina prijava su one za koje nema dovoljno dokaza", zaključuje Macanović.
"Ženama se istorijski ne veruje"
Zbog ovakvog sistema, najveći strah žena koje javno govore o seksualnom nasilju je da im se neće verovati, kaže za Glas Amerike psihoterapeutkinja Andrijana Radoičić Nedeljković iz Udruženja građana Atina.
"Istorijski se ženama ne veruje. Istorijski postoji jedna duga tradicija neverovanja ženi, čak različiti sistemi obrazovanja i društvene norme ukazuju na to da ženama ne treba verovati, jer ni one same ne znaju šta osećaju. Znate, to kreće od malih stvari, kada partner pita partnerku šta joj je, a ona kaže 'ništa', on ne veruje da je ništa. Ili, moguće da je ona u jednom trenutku pristala, pa se predomislila. Moguće da možda nije pristala, ali joj se svidelo, pa je ostala, možda je htela nešto iza toga. I to su sve neka opravdanja i razlozi u koja ćemo mi kao društvo lakše poverovati, nego da se ženi desilo nasilje. I onda kada dođemo u ovakvu situaciju, mi zapravo vidimo koliko je to opasno i pogrešno, jer neke žene umiru, gube živote, nekim ženama su bespovratno uništeni životi samo zato što im se nije verovalo kada im je to bilo potrebno".
Može li takvo društveno uverenje da se promeni i da se žrtvama veruje?
Radoičić Nedeljković veruje da može primerima dobre prakse, koji ne zavise samo od toga da li će počinilac seksualnog nasilja biti kažnjen.
"Menja se tako što ćemo poverovati devojčicama da im nešto ne prija i da nešto njih čini nesrećnima, nećemo reči 'tako se dečaci zabavljaju', nećemo okrenuti glavu, nećemo prećutati i nećemo reći da je ona to tražila. Tako ćemo dugoročno moći, kada u nekim kasnijim godinama ta devojčica kaže da joj se desilo seksualno nasilje, da tome pristupimo odgovorno, emotivno i empatično. Jer to je izostalo, izostalo je da ne sudimo žrtvama, da verujemo žrtvama, i da budemo empatični i da verujemo u ono što žena govori".
Glumica Danijela Štajnfeld oglasila se na društvenim mrežama i u jednom od komentara objasnila zašto žrtve ćute.
"Na nama je da sada konačno razumemo sve razloge ćutanja žrtava koje su svuda oko nas, a koje bi, da ih upitate, negirale sve traume koje su proživele ili ih još uvek proživljavaju, lagale Vas u oči, samo da ne dožive ovo sto sam ja danas doživela".
