Broj građana i građanki koji bi se obratili institucijama države Srbije u slučaju da dožive neki oblik diskriminacije povećan je, smanjen je broj onih koji smatraju da diskriminacija u Srbiji raste, nepoverenje u institucije opada, ali je nepromenjen broj onih koji misle da je diskriminacija prihvatljiva.
Takođe, isti procenat građana misli da je diskriminacija jednako zastupljena u društvu kao i pre tri godine, dok većina smatra da ta pojava u Srbiji uopšte nije sankcionisana.
Ovo su rezultati istraživanja „Odnos građana i građanki prema diskriminaciji u Srbiji“, koji je za potrebe Kancelarije poverenika za zaštitu ravnopravnosti sprovedeno letos.
Temeljno istraživanje sprovedeno je u okviru tvining projekta Evropske unije kod 1.200 ispitanika iz reprezentativnog uzorka, razgovor sa ispitanicima o 45 postavljenih pitanja trajao je od 45 do 60 minuta, a realizovala ga je agencija Faktor plus tokom juna ove godine. Prethodno istraživanje takve vrste urađeno je 2013.
I pored pozitivnih trendova, istraživanje je pokazalo da najveći broj građana i građanki nema dovoljno znanja da bi prepoznalo diskriminaciju, da trećina ne zna da je diskriminacija zabranjena zakonom ili smatra da nije, dok većina njih misli da nije dovoljno informisana o ovom problemu.
Ispitanici vide ponajpre Rome, pripadnike LGBT populacije i siromašne kao grupe koje su u navećoj meri diskriminisane, a kao oblast života u kojoj postoji najviše diskriminacije ističu oblast rada i zapošljavanja.
Pored pripadnika LGBT populacije, najveća socijalna distanca zabeležena je prema pripadnicima albanske nacionalnosti i migrantima. Pre tri godine 20 odsto ispitanika nije prihvatalo da migranti budu građani Srbije, da bi sada taj broj porastao za 11 procentnih poena, na 31 odsto, dok je procenat onih koji ne bi voleli da im migrantri budu komšije porastao je sa 23 na 30 odsto. Ipak, broj onih koji bi se protivili tome da migrant bude član njihove porodice, smanjio se sa prošlogodišnje polovine ispitanika na 38 odsto.
Četvrtina ispitanika ne želi da im pripadnici LGBT populacije budu kolege, trećina ne želi da se sa njima druži, dok polovina ne želi da pripadnik ili pripadnica te populacije bude vaspitač ili vaspitačica njihovom detetu.
Čak 45 odsto građana navelo je da ne želi Albanca za člana porodice, dok je takav stav pre tri godine imalo 57 odsto ispitanika.
Ipak, u protekle tri godine za 19 procentnih poena smanjio se broj gađana koji bi imali nešto protiv da im dete bude u braku sa LGBT osobom i takav stav sada ima 63 odsto ispitanika.
Građani kao aktera koji ima važnu ulogu u borbi protiv diskriminacije vide državu i medije. Državu percipiraju kao aktera koji u najvećoj meri može da doprinese smanjenju diskriminacije, a medije, sa druge strane, vide kao aktere koji neretko diskriminatorno izveštavaju, ali istovremeno i kao nekog ko može da u najvećoj meri doprinese smanjenju ove društvene pojave.
Poverenje u državne institucije raste, pa se broj građana koji bi se zbog diskrimincije obratio državnim isntitucijama u protekle tri godine povećao sa 32 na 63 odsto, pokazala je anketa. Raste poverenje u rad policije i rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Tako je 2013. godine samo dva odsto građana reklo je da bi se u slučaju diskriminacije obratilo Povereniku, dok je ove godine taj procenat 18.
Pre tri godine 10 odsto gradajana bi se zbog diskriminacije obratilo policiji, dok bi sada to učinilo njih 21 odsto.
Ispitivanje je pokazalo i da 13 odsto ispitanika smatra da je u nekom trenutku svog života doživelo diskriminaciju.
Zahvaljujući se Evropskoj uniji i Delegaciji EU na finansiranju ovog istraživanja, poverenica za zaštitu od diskriminacije Brankica Janković, naglasila je važnost sprovođenja redovnog praćenja odnosa prema diskriminaciji u društvu.
„Ne očekujemo velike promene, što je pokazalo i ovo istraživanje, jer se ne mogu za tri godine korenito promeniti stavovi u društvu, ali su nama kao instituciji bitni detalji da bi se videlo kako građani percipiraju našu instituciju i da li smo na dobrom putu“, rekla je poverenica.
Posebno je naglasila edukaciju i treninge koje Kancelarija, centralno državno telo za borbu protiv diskriminacije, sprovodi za službenike državnih institucija, ponajpre a one zaposlene u policiji, ali i za službenike svih viših sudova i izvršne vlasti.
Vladimir Pejić, direktor agencije Faktor plus koja je sprovela istraživanje, rekao je takođe da je kontinuitet istraživanja veoma važan, jer podaci sami za sebe, bez nečega sa čime bi se poredili, ne govore dovoljno.
Govoreći o načinu na koji su građani odgovarali na pitanja o ovoj osetljivoj temi, Pejić je rekao da su se istraživači pripremili na težak i zahtevan posao na terenu, ali da su bili prijatno iznenađeni lakoćom sa kojom su od ispitanika dobili prilično iskrene odgovore. „I to je pozitivan znak pored direktnih podataka. To je pokazatelj da ipak raste svest građana o diskriminaciji ugroženih grupa kao i izloženost samih građ diskriminaciji, kao i da poverenje u insti.tucije ide u pozitivnom pravcu“, rekao je on.
Ivana Krstić, profesorka Pravnog fakulteta i stručna konsultantkinja u istraživanju rekla je teško meriti da li građani na pravi način razumeju pojam diskriminacije, pa im je na početku istraživanja predstavljena kratka definicija diskriminacije, kako bi bilo jasno da ispitanici shvataju o čemu se govori.
Gradimir Zajić sociolog je naglasio da je ovde reč o javnom mnjenju, tj. nekvalifikovanom mišljenju, ali da je ono svakako značajno. „Iskoreniti diskriminaciju iz društva, koja je ukorenjena na dubokim stereotipima, je proces koji dugo traje. Razvoj institucija koje tome doprinosi je nešto što može ići bržim tempom i istraživanje pokazuje da se to tako odvija“, rekao je Zajić.