Od kako je pandemija koronavirusa pogodila SAD, mnogim Amerikancima se život promenio iz korena, a jedna od najvećih promena je bila zatvaranje škola i univerziteta. To je i jedan od razloga što se mladi vraćaju da žive sa roditeljima.
Odrasla deca spisateljice i kolumnistkinje Meri Del Harington ovih dana žive u istoj kući sa njom. Kada je počela pandemija, i sin i ćerka su odlučili da napuste Njujork i vrate se kod roditelja u veliku kuću u Džordžiji.
“Svi smo morali da brzo naučimo neke nove stvari zbog Kovida. Pronašli smo način za suživot. Ja sam počela da još više cenim svoju decu i bliskost koju imamo”, kaže Meri.
Za neke, povratak u roditeljski dom je lični izbor ali za veliku većinu je ta odluka - neophodna, jer su zbog pandemije izgubili posao ili je zatvoren univerzitetski kampus gde su živeli. Prema istraživačkom centru Pju, broj mladih Amerikanaca koji žive sa roditeljima je porastao za više od 2,5 miliona od početka pandemije. Međutim, eksperti kažu da je pandemija samo ubrzala trend koji je već postojao.
“Mladi se venčavaju kasnije nego što je tradicionalno bio slučaj, duže studiraju, žive u vezama koje se, možda, okončaju, rade poslove koji su kratkoročni, potrebno im je više vremena da nađu stalan posao. Kada se sve to zajedno uzme u obzir, ima više smisla što žive sa roditeljima”, ističe Džefri Arnet, profesor psihologije na Univerzitetu Klark.
23-godišnja Jaroslava Zonova preselila se u SAD iz Rusije 2017. i od tada živi sa roditeljima. Kaže da zarađuje dovoljno da priušti sopstveni stan, ali veruje da je lakše proći teška vremena ako ste okruženi svojim najbližima.
“Nije samo stvar u tome da živimo kao proodica. Moja mama i ja smo takođe koleginice radimo u istoj školi i spremamo časove zajedno. Kada je počeo karantin – počele smo da se zajedno bavimo umetnošću i započele sopstveni projekat i to je bio najlepši deo ovog perioda.”
U Sjedinjenim Državama je uobičajeno da deca počnu da žive odvojeno od roditelja nakon što odu na koledž. Ali proteklih šest meseci 22-godišnji Flečer Lou živi sa svojom velikom porodicom.
“Mislim da ponekad postoji stigma da ako živite sa roditeljima - to se doživljava kao neuspeh. A ja ne mislim da je tako jer često, bez obzira na to koliko vredno radimo, budemo žrtve nekih objektivnih okolnosti.Uzmite moj primer – dobio sam posao nakon što sam diplomirao, ali onda nisam mogao da radim zbog pandemije.“
Isti trend postoji među svim etničkim grupama, i teško je reći da li će se promeniti kada pandemija konačno prođe.
