Opozicija u Srbiji nastavila je sa bojkotom parlamenta i protestima na ulici, ali je pred vlasti izašla i sa zahtevima koji se uglavnom tiču slobode medija i fer izbornih uslova. U tom paketu, opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju (SZS) tražila je i niz personalnih promena na javnim medijskim servisima i u Regulatornom telu za elektronske medije (REM). Na kraju, kao simboličan znak da vlast zaista želi da uspostavi debatu u društvu, opozicija traži i ostavku ili smenu predsednice parlamenta Maje Gojković.
Vlast se još nije izjasnila, ali ostaje pitanje da li odlazak samo jedne osobe može da promeni ceo sistem, jer to je ono s čime se opozicija i suočava - sistem koji ne funkcioniše po demokratskim principima.
„Velika je zabluda da se personalnim promenama, bez suštinskih promena, može nešto promeniti. Sama Maja Gojković nije iz kruga funkcionera Srpske napredne stranke (SNS) koji su u javnosti popularni i onda je nekako najzgodnije tražiti njenu ostavku, misleći da ćete time da dobijete nešto u javnosti. Međutim, ne radi se zaista o tome ko će da vodi parlament, nego kakav je položaj, kakva je uloga parlamenta,“ kaže Dragan Maršićanin iz Demokratske stranke Srbije (DSS) koji je i sam u dva navrata - 2001. i 2004. godine biran za predsednika Skupštine.
Sličnog mišljenja je i Bojan Klačar iz Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID), koji kaže da bi, „ako postoji neka želja za nekom vrstom razgovora, te neke „ekstremne“ zahteve trebalo ostaviti u drugom planu, a fokusirati se na sve one suštinske zahteve“.
„Najmanje dobri zahtevi u suštini su oni koji se odnose na smene ključnih ljudi, iz dva razloga. Najpre, zato što tražeći smenu vi ozbiljno limitirate manevarski prostor za bilo koju vrstu pregovora, jer su šanse da se to desi vrlo male. Drugi razlog je da smena neće dovesti do suštinske promene bilo čega. Maja Gojković, kao predsednica parlamenta, ili bilo koji drugi funkcioner, zapravo zastupa nešto što je čvrsta stranačka politika. Ne bi trebalo da imamo bilo kakve zablude da bi se parlament promenio tako što bi SNS kanidovala nekog drugog umesto Gojković,“ navodi izvršni direktor CESID-a.
Maršićanin je upravo to sprovođenje stranačke politike definisao kao i najveći problem srpskog parlamenta, ali i društva uopšte, za koji kaže da traje još od uvođenja višestranačkog sistema pre 30 godina.
„Mi zapravo nemamo demokratski i parlamentarni sistem. Nismo ga ni imali od uvođenja višestranačkog sistema. Imamo partitokratiju. U suštini, Skupština nikada nije bila ono što mora i treba da bude u parlamentarnoj demokratiji, a to je centar slobodnog odlučivanja slobodnih poslanika. Toga nema, odlučuju partije, glasa se po naredbi. Da li će u ovakvim okolnostima skupštinu da vodi Maja Gojković ili Martinović ili ne znam ko ... potpuno je irelevantno,“ navodi Maršićanin.
Despot Kovačević, asistent na Fakultetu političkih nauka, mišljenja je da personalne promene mogu značiti građanima, jer to je ono što je vidljivo, ali da su sistemska rešenja dugotrajnija i da su mnogo važnija. On nije siguran da je zahtev za smenu Maje Gojković „svrsishodan“.
„Promena Gojković može biti znak dobre volje, kako su to istakli neki opozicioni akteri. Ali sama promena pojedinca može značiti dolazak nekoga ko može da radi iste stvari. Takvi ustupci mogu da se dese, ali neće doneti suštinsku promenu, čak mogu doneti neke druge probleme u vezi sa opozicijom", kaže Kovačević i dodaje da ti ustupci mogu da znače u javnosti da je vlast spremna na kompromis i dogovor.
"To može da bude ona prelazna stepenica ka povratku u parlament i učešću na izborima u kojima bi pod ovim uslovima i po svim istraživanjima vlast ubedljivo ponovo pobedila i ponovo formirala vladu", ističe Kovačević.
Na kraju, uz sve probleme koji se javljaju zahtevima za personalne promene, ostaje i zahtev SzS da Aleksandar Vučić ne učestvuje u izbornoj trci. S obzirom na to da je Vučić glavni, možda i jedini izborni adut kojim SNS raspolaže i da ni jedna politička stranka ne bi svog predsednika tek tako „pustila niz vodu“, biće zanimljivo videti u kom smeru će se razvijati situacija i kako će opozicija reagovati na očekivano naprednjačko "ne".