Žan-Lik Godar, jedan od začetnika francuskog "novog talasa", autor koji je pomerao granice kinematografije i inspirisao druge reditelje decenijama posle vrhunca svog stvaralaštva 1960-ih, preminuo je u utorak u 92. godini, saopštila je njegova porodica.
Godar je jedan od najčuvenijih svetskih reditelja, poznat po filmskim klasicima kao što su "Do poslednjeg daha" i "Prezir", koji su raskinuli sa konvencijom i pomogli nastanku novog filmskog stila, sa kamerom "iz ruke", skokovima u montaži i dijalogom o egzistencijalnim temama.
"Žan-Lik Godar je preminuo mirno, kod svoje kuće, okružen svojim najdražima", napisala je njegova supruga An-Mari Mielvil u saopštenju, koje je objavilo nekoliko francuskih medija. Godar će biti kremiran i neće biti zvanične sahrane, navedeno je u saopštenju.
Francuski dnevnik Liberasion, koji je prvi objavio vest, preneo je da je Godar odlučio da okonča život eutanazijom, koja je legalna prema švajcarskom zakonu, pozivajući se na porodičnog prijatelja koji je naveo da je to bila "njegova odluka i da mu je bilo važno da ljudi znaju za to".
Kada joj se agencija Rojters obratila, porodica je saopštila da ne želi da dalje komentariše to pitanje.
Za ljubitelje filma, nijedna pohvala nije dovoljna. Reditelj razbarušene kose, sa naočarima u tamnom ramu, bio je revolucionar koji je filmske autore pretvorio u umetnike u rangu sa velikim slikarima ili književnicima.
"Film treba da ima početak, sredinu i kraj, ali ne nužno tim redom", jednom je izjavio Godar.
On nije bio jedini u stvaranju francuskog novog talasa (Nouvelle Vague), što je zasluga koju deli sa najmanje desetak savremenika, među kojima su Fransoa Trifo i Erik Romer, većina njih njegovi drugari sa boemske Leve obale Sene, u Parizu krajem 1950-ih. Međutim, postao je lice tog pokreta koji je pokrenuo sledbenike u Japanu, Holivudu, pa čak i tada komunističkoj Čehoslovačkoj, kao i Brazilu.
"Žan-Lik Godar, najveća ikona novog talasa, izmislio je odlučno modernu, intenzivno slobodnu umetnost. Izgubili smo nacionalno blago, jednog genija", napisao je na Tviteru francuski predsednik Emanuel Makron.
Brižit Bardo, koja je glumila u nekoliko Godarovih filmova, takođe mu je odala priznanje na Tviteru.
"Godar je stvorio Prezir, a onda se, do poslednjeg daha, pridružio grupi poslednjih tvoraca velikih zvezda", napisala je Bardo, koja je glumila u "Preziru", aludirajući na dva poznata Godarova ostvarenja 1960-ih.
Kventin Tarantino, reditelj kultnih filmova 1990-ih "Petparačke priče" i "Ulični psi", spada u noviju generaciju filmskih autora koji su preuzeli "štafetu" rušenja tradicije koju je pokrenuo Godar sa svojim kolegama sa Leve obale. Pre njega bio je tu Martin Skorseze, sa "Taksistom" 1976. godine, uznemirujućim, neonski osvetljenim, psihološkim trilerom o vijetnamskom veteranu koji je postao taksista i koji noću vozi ulicama Njujorka sa sve većom opsesijom da grad očisti od kriminala.
Međutim, nisu svi cenili Godara. Jedan od njegovih najoštrijih kritičara bio je pokojni švedski reditelj Ingmar Bergman, takođe legendarni i inovativni predstavnik evropske kinematografije, koji je možda najpoznatiji po filmovima iz 1957. godine "Sedmi pečat" i "Divlje jagode."
"Nikada ništa nisam izvukao iz Godarovih filmova. Delovali su konstruisano, lažno intelektualno i potpuno mrtvo. Sa stanovišta kinematografije - dosadni", izjavio je u jednom intervjuu na vebsajtu svoje fondacije.
Žan-Lik Godar rođen je u bogatoj francusko-švajcarskoj porodici 1930. godine, u luksuznom Sedmom arondismanu Pariza. Otac mu je bio lekar, a deda po majci Švajcarc, osnivač uspešne investicione banke Banque Paribas.
Kao i slični umetnici, bio je nezadovoljan filmovima koji nikad nisu odstupali od konvencija. Iz tog nezadovoljstva rodio se "novi talas" - pokret sa direktnijim, otvorenijim pristupom seksu i nasilju, koji je istraživao podkulture i podržavao antiratnu politiku.
Tokom više od pola veka rada, počevši od kraja 1950-ih, Godar je snimio više desetina kratkometražnih i dugometražnih filmova. Neki od najuticajnijih i komercijalno najsupešnijih su ostvarenja iz 1960-ih, "Vivre Sa Vie". "Pierrot le Fou," i "Vikend".
Tokom 1970-ih preusmerio se na režiju filmova sa snažnim pečatom njegove levičarske, antiratne politike a zatim se vratio komercijalnijem mejnstrimu. Međutim, njegova novija dela, između ostalog "Zbogom jeziku" iz 2014, i "Knjiga slika" iz 2018, bila su eksperimentalnija i namenjena prevashodno ljubiteljima njegovog opusa.
