Slavni glumac Dragan Nikolić preminuo je u petak posle duge i teške bolesti. Njegove kolege kažu kako je Nikolić bio sjajan čovek, autentičan glumac i prva iskra progresivnog u kulturi.
"Kada neko ko pripada mojoj generaciji kaže ime Dragana Nikolića, onda je to mnogo više od imena jednog velikog glumca, onda je to mnogo više i od imena jednog velikog čoveka. Onda je to cela jedna epoha. To je poslednja mladost Jugoslavije, koja je u ovom trenutku sada već za nama", kaže glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji upavnik Ateljea 212, poziršta u kome je Dragan Nikolić odigrao najveći broj uloga.
"Moja generacija je doživela Dragana kao prvu iskru nekog budućeg doba, nečeg u kulturi što je bilo zaista progresivno, a ne onako kako su nam predstavljali opasnost koja dolazi sa nekog Zapada koja može gadno da nas zagadi. Posedovao je nonšalanciju i, moram da kažem, neku vrstu mangupluka koji je bio jako pozitivan", kaže Cvetković.
I, prema njegovim rečima, ono što je Nikolić uspevao da uradi kroz sve ove godine jeste da sačuva tu mladost.
"Govorim o jednom sjajnom čoveku, o jednom veličanstvenom i autentičnom glumcu sa kojim mi definitivno ostavljamo za sobom nešto što nam se nikada neće vratiti, a to je ta mladost Jugoslavije koju je Gaga predstavljao", kaže Svetozar Cvetković.
"Dakle, i u ovom trenutku kada Gaga u 74.oj godini odlazi u sećanje, on za nas ostaje isto mlad kao što je to bio kada je imao 20 ili 30 godina, kao što je bio kada smo ga gledali u ’Maksimetru’, u ’Obraz uz obraz’, u filmu ’Kad budem mrtav i beo’, kao što smo pokušavali da pevamo tako kako on nije znao da peva, kao što smo pokušavali da ga imitiramo, a nikada to nismo uspeli, kao što je bio veliki šmeker, veliki gangster i velika dobrica u našim životima. Govorim o jednom sjajnom čoveku, o jednom veličanstvenom i autentičnom glumcu sa kojim mi definitivno ostavljamo za sobom nešto što nam se nikada neće vratiti, a to je ta mladost Jugoslavije koju je Gaga predstavljao", kaže Svetozar Cvetković o svom prijatelju i kolegi neposredno nakon što je saznao za njegov definitivan odlazak.
U Ateljeu 212, u jednoj od najnovijih predstava 'Avgust u okrugu Osid', publika će imati priliku da posthumno ipak gleda Dragana Nikolića. Naime, predstava počinje snimkom monologa Dragana Nikolića sa specijalnim efektom. Igrom slučaja, na dan njegove smrti ta predstava je na repertoaru.
Cvejić: Obeležio je vreme u kojem je živeo
"Baš, baš, baš, sam tužan", rekao nam je glumac Branko Cvejić.
"Gaga će za mene ostati uvek mlad. I sa svojom sedom bradom, on je mlad. Kad god sednemo negde, mi glumci, uvek se setimo nekih Gaginih rečenica. Na kraju krajeva, on je obeležio i ovaj Beograd, mnoge stvari u našim životima je obeležio", priseća se Cvejić.
"Poznajemo se ’sto godina’, glumili smo zajedno u mnogim filmovima", nastavlja Cvejić priču o Draganu Nikoliću.
"Veliki glumac. Verovatno jedan od retkih ljudi koje znam da nije bilo nikoga sa kim nije govorio. On je bio čovek koji nije mogao ni sa kim da se posvađa, niti je iko mogao sa njim da se posvađa. Bio je duhovit mada je njegov humor bio začinjen dozom male, lake depresije. Nikada ne mogu da zaboravim njegov film sa kojim se proslavio, to je bio film Žike Pavlovića `Kad budem mrtav i beo`, Dragan je bio otkriće u tom filmu", kaže Cvejić.
Ovo što sada pokušava da se radi na TV, pa to su Milena i Gaga davno radili u serijalu "Obraz uz obraz", kaže Cvejić.
"Kada se podvlači crta u ovakvim trenucima, može se reći da je on obeležio vreme u kome je živeo i svojim radom i svojim životom", kaže Cvejić, dodavši da će ovaj dan početi odlaskom u Gaginu kafanu Taliju: "Imam potrebu da posedim malo tamo."
Neponovljive uloge
Dragan Nikolić prvu ulogu na filmu imao je 1964. godine u filmu "Pravo stanje stvari”, a godinu dana kasnije u odjavnoj špici serije "Dovoljno ćutati” umesto punog imena stavljeno je - Dragan Nikolić - i to je ostalo za ceo život.
Prvu značajnu ulogu ostvario je u filmu Živojina Pavlovića "Kada budem mrtav i beo” iz 1967. godine, za koju je nagrađen diplomom na festivalu u Puli godinu dana kasnije.
Osim toga, 1985. godine osvojio je i Oktobarsku nagradu grada Beograda za "kreativnu sposobnost da uzbudljivo predoči lik velikog psihološkog raspona u filmu "Život je lep”.
Tokom svoje bogate karijere snimio je više od 30 filmova; ističu se još "Horoskop" (B. Drašković, 1969); "Bube u glavi" (M. Radivojević, 1970), "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" (B. Čengić, 1971), "Mlad i zdrav kao ruža" (J. Jovanović, 1971), "Bez reči" (M. Radivojević, 1972, Car Konstantin u Nišu), "Kičma" (V. Gilić, 1975), "Nacionalna klasa" (G. Marković, 1979, Car Konstantin), "Ko to tamo peva" (S. Šijan, 1980), "Banović Strahinja" (V. Mimica, 1981), gde je za ulogu turskog pljačkaša Alije nagrađen Zlatnom arenom u Puli, "Sezona mira u Parizu" (P. Golubović, 1981), "Nešto između" (S. Karanović, 1983), "Balkan ekspres" (B. Baletić, 1983), "Obećana zemlja" (V. Bulajić, 1986), "Poslednji krug u Monci" (A. Bošković, 1989), "Original falsifikata" (D. Kresoja, 1991).
Nastupao je i u kratkim igranim filmovima te na televiziji; veliku popularnost kod mlađe publike doneo mu je lik Prleta iz filmova i televizijskih serija "Otpisani" (1974) i "Povratak otpisanih" (1976), režisera Aleksandra Đorđevića, a istakao se i u seriji šou programa "Obraz uz obraz", zajedno sa suprugom Milenom Dravić.
Godine 2000. dodeljena mu je Nagrada "Pavle Vuisić", koja se dodeljuje glumcu za životno delo.
Odrastao je na Crvenom krstu, a nakon završene osnovne škole upisao je Četrnaestu beogradsku gimnaziju koju nije završio jer je bio premešten u Ekonomsku školu. Dve godine nakon toga, 17-godišnji Dragoslav, kako mu je bilo puno ime, kao najmlađi student upisao je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Sa suprugom Milenom Dravić nije imao dece.