Protekla godina obeleležena je serijom protesta, od Hong Konga do Čilea, Sudana i Irana. U više desetina zemalja narod je izašao na ulice da izrazi svoje nezadovoljstvo. Mnogi protesti su imali pozitivan ishod.
U Francuskoj, demonstranti u žutim prslucima zahtevali su bolje plate i zaustavljanje rasta cena.
U Sudanu su oborili četrdesetogodišnju vladavinu genocidnog diktatora.
Na Haitiju su tražili ostavku predsednika i krivično gonjenje korumpiranih zvaničnika, a u Hong Kongu, demonstranti su ustali protiv kineske vlasti I kontroverznog zakona o izručivanju što se kasnije proširilo na zahteve o većoj demokratiji.
Širom sveta održavani su i protesti zbog klimatskih promena. Čak su i učenici izašli na ulice sa zahtevom da odrasli počnu da vode više računa o planeti. Greta Tunberg, koja se smatra predvodnicom ovih protesta, ističe da starija generacija nije uspela da se izbori sa najvećom krizom sa kojom se čovečanstvo suočava.
U Iraku, Libanu, EkvadorU, Iranu I drugim zemljama demonstranti su uzvikivali “Dosta je” i zahtevali promene. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija apelovao je na vlade da saslušaju “stvarne probleme” naroda.
”Nepoverenje između građana i političkih institucija očigledno je u porastu, a raste i opasnost po postojeći socijalni poredak. Svet se takođe bori sa posledicama globalizacije i novih tehnologija, kojI su dovelI do povećanja nejednakosti u društvima,” naveo je Antonio Gutereš.
Dok su neke vlade pokušale da udovolje zahtevima demonstranata, druge su primenom sile nastojale da zadrže vlast. U Iraku i Iranu je u sukobima sa pripadnicima snaga bezbednosti ubijeno nekoliko stotina demonstranata.
I dok je veliki broj mirnim putem izražavao nezadovoljstvo, bilo je i onih u Francuskoj, Čileu, Ekvadoru, Boliviji i Hong Kongu koji su tokom protesta uništavali i pljačkali. Lui Šarbone iz organizacije za zaštitu ljudskih prava, Human Rights Watch kaže da ljudi imaju pravo na na mirne proteste.
"Vlade na žalost, u mnogim slučajevima pribegavaju prekomernoj sili, hapse i po nekad ubijaju. To je protivzakonito. Vlasti koje su odgovorne za donošenje takvih odluka i ubistva trebalo bi da odgovaraju, ali bi i demonstranti morali da se ponašaju odgovorno, ” kaže Šarbone za Glas Amerike.
Ono što je zajedničko svim protestima je promena stava. Profesor antropologije na Univerzitetu Ratgers, Omar Devaši kaže da je glavna stvar koja se na mnogim protestima primećuje, da više ne postoji osećaj straha i da se ljudi se sada ne boje da izađu na ulice i kritikuju političare, što je nekada bio tabu. Devaši dodaje da su u mnogim slučajevima sada političari ti koji se boje moći naroda.
Veliki deo te moći dolazi organizovanjem preko društvenih medija, što je sa jedne strane snažno oružje, ali s druge i ranjivo jer vlade mogu da prekinu komunikaciju tim putem. Lui Šarbone ističe da su vlade shvatile da je gašenje interneta odličan način da se oteža organizovanje protesta, ali da seprotesti ipak organizuju i da ih je nemoguće sprečiti.”
Na pragu 2020. nema naznaka da će demonstracije, podstaknute društvenim mrežama, izgubiti na intenzitetu.