Predsednik Ruande Pol Kagame započeo je komemoraciju povodom 25. godišnjice genocida u kojem su ubijene stotine hiljada ljudi - ozbiljnim upozorenjem onima koji planiraju da destabilizuju njegovu zemlju.
“Onima spolja ili unutar Ruande, koji misle da naša zemlja nije videla dovoljno haosa i žele da nam izazivaju probleme, u odbranu dece i naše nacije želim da im kažem - mi ćemo odgovoriti i to ozbiljno", poručio je Kagame pred hiljadama ljudi koje su se okupile u znak sećanja na žrtve genocida koji se dogodio 1994. godine. “Duh borbe je živ u nama. Šta se dogodilo ovde se nikada neće ponoviti."
Tenzija između Ruande i Ugande je porasla uoči obeležavanja 25-godišnjice genocida. Ruanda optužuje Ugandu da podržava grupe koje se suprotstavljaju vladi u Kigaliju. Uganda je odbacila te optužbe.
Predsednik Ugande Joveli Museveni, koji često prisustvuje komemorativnim manifestacijama, ovog puta je bio odsutan a u njegovo ime došao je ministar spoljnih poslova Sem Kutisa.
Komemoracija je započela paljenjem plamena i polaganjem venaca u memorijalnom centru žrtvama genocida u Kigaliju, gde je sahranjeno blizu 250.000 žrtava. Ekstremisti iz grupe etničkih Huta izvršili su masakr nad ukupno 800.000 Tutsa i umerenih Huta.
Onore Gatera, koordinator memorijalnog centra u Kigaliju, izjavio je da je plamen simbol hrabrosti i izdržljivosti koju je Ruanda pokazala u proteklih četvrt veka.
Grupa 25-godišnjih Ruanđana, predstavnika nove generacije, predali su Kagemeu plamen, koji će goreti narednih 100 dana. Jedan od njih rekao je: "Ovo je svetlost sećanja, svetlost života."
Predsednik Kagame zahvalio se zemljama koje su bile uz Ruandu kroz godine rekonstrukcije.
“Na jedan ovakav dan, kada nas jezik izdaje, prve reči koje možemo da izgovorimo su reči zahvalnosti. Vama, prijateljima na našoj strani na ovaj težak dan, uključujući i različite prisutne lidere, kažemo - hvala. 1994. nije bilo nade, samo tama. Danas, svetlost isijava iz ovog mesta."
Predsednik Pol Kigame takođe je odao poštu stranim državljanima koji su pomagali preživelima a kasnije i sami poginuli.
“Sa nama su danas i porodice iz drugih zemalja, čiji su muževi, očevi, sestre postali žrtve iste, smrtonosne ideologije", izjavio je Kagame. "Jedina uteha koju možemo da ponudimo je naše zajedništvo u tugi i poštovanje koje dugujemo onima koji su imali hrabrost da učine ispravnu stvar."
Na komemoraciji je bilo primetno odsustvo francuskog predsednika Emanuela Makrona, čija je zemlja optužena da je pomogla genocid. Makron je predložio da se u Francuskoj uvede dan sećanja na žrtve genocida u Ruandi, prenela je francuska novinska agencija AFP.
Francusku delegaciju predvodio je poslanik parlamenta Erve Bervij, rođen u Ruandi, koji je ostao siroče u nasilju 1993. Belgiju, koja je kolonizovala Ruandu, zastupao je premijer Šarl Mišel, koji je priznao deo odgovornosti Belgije u genocidu 1994. On je rekao da je genocid bio propust i neuspeh međunarodne zajednice i dodao da je duboko ganut hrabrošću, izdržljivošću i empatijom naroda Ruande.
Britanska premijerka Tereza Mej poručila je na Tviteru: "Danas mislim o hiljadama nestalih u genocidu u Ruandi pre 25 godina. To je bila tragedija i danas je podjednako važno kao i uvek da se postaramo da se takva zverstva nikada ne ponove."
Komemoracija genodica u Ruandi trajaće 100 dana.
Sto dana maskra
U nasilju u Ruandi, manjinski Tutsi, tradicionalno klasa bogatih, našli su se u sukobu sa većinskim narodom Hutu, uglavnom ljudima iz srednje i niže klase. Generacijama je razlika između dve grupe bila više ekonomska nego etnička.
1935. godine, britanski kolonisti su "zacementirali" tu razliku zahtevajući odvojene lične karte za Tutsije i Hute. Razlike u ekonomskom i socijalnom statusu dovele su do ogorčenja i društvenih podela.
Genocidu su prethodile tri godine građanskog rata. Pobunjenički pokret Patriotski fond Ruande predvodili su Tutsi koji su godinama živeli kao izbeglice u susednoj Ugandi. Njihov pokušaj da povrate teritoriju u svojoj rodnoj zemlji neki su videli kao faktor koji je doprineo masakru. Zbog rata je takođe u zemlju uneta velika količina oružja.
Kada su neidentifikovani napadači 6. aprila 1994. oborili avion kojim su putovali predsednici Ruande i Burundija, situacija je eskalirala. U roku od nekoliko sati, ekstremni Huti su pomoću radio komunikacija i usmeno pozvali da se napadaju Tutsi, Huti koji su u braku sa Tutsima i potomci starosedelaca Ruande, narod Tva. Oružje koje je trebalo da se koristi za odbranu zemlje počelo je da se koristi za ubistva u građanskom ratu ali su najčešće oružje bile mačete a ubistva svirepa, često sprovedena uz mučenje. Hiljade žena i dece je silovano.
Učesnici sukoba nisu uvek bili jasno definisani. Nisu svi Tutsi podržavali Patriotski fond Ruande niti su svi Huti učestvovali u ubistvima. Ali, jasan je bilans žrtava. Posle stotionu dana, oko 800.000 Ruanđana - uključujući 70% populacije naroda Tutsi - bilo je mrtvo. Prema nekim procenama, u genocidu je nestao milion ljudi.