"Upravo sam se vratio s četvorodnevnog putovanja po Balkanu, i kao što je moj običaj nakon diplomatskog putovanja", napisao sam iskrenu priču o svom putovanju sa detaljima "iza kulisa", počinje američki senator Kris Marfi svoj opis balkanskog putovanja.
Važnost Balkana
Kako sam se tokom proteklog desetljeća iznova i iznova vraćao na Balkan u ulozi člana Senatskog odbora za spoljne odnose, stekao sam uvid u to kako je region – mesto gdje često počinju globalni sukobi – ključni region za Sjedinjene Države i sve više bojno polje između američkih i ruskih interesa.
Ko je Kris Marfi
Senator iz Connecticuta Chris Murphy, demokrata, bio je u Bidenovom užem krugu za izbor na funkciju Državnog sekretara. Murphy se prethodnih godina isticao kao jedan od glavnih američkih mislioca u sferi vanjske politike. Smatra da SAD trebaju aktivnije djelovati na međunarodnoj sceni, ali diplomatijom umjesto vojnom silom. „Budžet za nacionalnu sigurnost u kojem trošimo 20 puta više novca na vojsku i obavještajne agencije nego na diplomatiju, promociju demokratije i pametnije korištenje moći, je vanjskopolitička zloupotreba u savremenom svijetu,“ poručio je u eseju o njegovom konceptu „progresivne vanjske politike“.
Ubrzo nakon ruske invazije na Ukrajinu, senatorika iz Nju Hempšira Džin Šahin – druga čelnica Senata za Balkan – i ja počeli smo raspravljati o važnosti kongresnog putovanja na Balkan. Dok smo gledali naše druge kolege s fokusom na Ukrajinu kako idu na hodočašće u Poljsku i Baltik, znali smo da sledeća meta Rusije možda neće biti država NATO-a, već zapaljivi skup malih zemalja u jugoistočnom uglu Europe.
Balkan je sada više od dvadeset godina daleko od niza ratova iz 1990-ih, ali tamošnji mir održavaju na okupu krhke niti, a kako uspeh Ukrajine u ratu čini Putina sve očajnijim, on će se verovatno okrenuti Balkanu – gde ima uticaj i svoje 'satelite' – da pokuša da napravi probleme Evropi i Sjedinjenim Državama.
Srbija - Hoćete li nastaviti da igrate za obje strane?
Naša prva stanica bio je Beograd, Srbija. Tokom godina razvio sam odnos s moćnim predsednikom zemlje Aleksandrom Vučićem – često ručamo kada on dolazi u Vašington. Kad smo stigli u predsednički ured, srdačno je pozdravio našu delegaciju. Ni Šahin, ni Tilis nikada nisu upoznali Vučića, pa sam naš susret započeo tipičnim, dugim nizom diplomatskih opaski o dugom prijateljstvu između naša dva naroda. Dvije minute nakon mog uvodnog monologa Vučić me prekinuo.
"Kris, Kris, Kris... mi se predobro poznajemo. Prestani sa formalnostima. Šta želiš da znaš? Reći ću ti".
"OK, Aleksandre”" odgovorio sam pomalo uzrujano. “Želimo da znamo ovo – hoćete li stati uz demokratske nacije i uvesti sankcije Rusiji ili ćete nastaviti da igratie na obe strane?"
To nas je uvuklo u dug i iskren razgovor o istorijskoj želji Srbije da, kako kažu na Balkanu, sedi na dve stolice - jednoj u Evropi i jednoj u Rusiji. Vučić je godinama vešto upravljao tom ravnotežom, ali sada ga je invazija Ukrajine naterala do tačke odluke. Europska unija – kojoj Srbija želi da se pridruži – više neće da pušta Vučića da sedi na obe stolice. Moraće da bira, a Vučića smo tokom sata gurali na nekoliko kratkoročnih koraka koje bi mogao da napravi prema pravom izboru.
"Nazovi me za šezdeset dana", rekao nam je kad je sastanak prekinut. “Proveri jesam li učinio ono što sam ti rekao da ću učinit".
"Dogovoreno", rekao sam mu.
BiH - Sedeli smo iznenađeni i slušali kako se predsednici vređaju
Tokom svojih brojnih putovanja po regiji, desilo se da nikad nisam bio u jednom od najčarobnijih balkanskih gradova – Sarajevu.
Smešteno u maloj dolini u Dinarskim Alpama, Sarajevo je očaravajuća mešavina austro-ugarske i osmanske arhitekture, koja predstavlja dvije kulture koje i dalje privlače u ovaj međunarodni grad. Krećući se gradom, možete videti dokaze njegove nasilne i nedavne prošlosti. Rupe od metaka uz glavnu gradsku prometnicu, nazvanu "Aleja snajpera" jer je bila obrubljena srpskim snajperskim gnezdima sa kojih su pucali na Bošnjake koji su se kretali po opkoljenom gradu.
Niska naoblaka odložila je naš let za Sarajevo iz Beograda u sredu ujutro, pa smo do dolaska morali da preskočimo jutarnje sastanke i krenemo pravo na najvažniji angažman u danu – susret s tri predsednika Bosne i Hercegovine. Naš izvrsni ambasador, Majkl Marfi, brzo nas je izvestio u vožnji kombijem od aerodroma, te smo s njim izradili strategiju kako pristupiti sastanku.
Otkako je pre više od dvadeset godina potpisan Dejtoski mirovni sporazum, najteže je održati mir u Bosni. Dok je većina država stvorenih nakon raspada Jugoslavije i ratova 1990-ih imala jednu dominantnu etničku grupaciju, granice Bosne uključivale su veliku populaciju Srba, Hrvata i Bošnjaka - muslimana.
Dakle, Dejtonski sporazum zahtevao je formalni sporazum o podeli vlasti u kojem bi izvršna vlast uključivala tri predsednika – po jedan koji bi predstavljao svaku (etničku) grupaciju. Neko vreme su tri predsednika nevoljno nalazila kompromis koji je nužan kako bi nova zemlja ostala u funkciji. Ali u poslednje vreme, ponajviše zbog tvrdoglavosti i separatističke retorike predsednika bosanskih Srba Milorada Dodika, tročlana izvršna vlast zapala je u krizu, nesposobna da donosi bilo kakve odluke.
Kao rezultat toga, Dodik je, uz podršku Rusije, počeo da planira uspostavljanje vlastitih vladinih institucija samo Srba. To bi moglo da dovede do građanskog rata i katastrofe za region – upravo onakav haos za koji bi Putin navijao i raspirivao.
Naša priprema za sastanak ispostavila se prilično nevažnom. Od ulaska, Dodik i hrvatski i bošnjački čelnici više su bili zainteresovani za međusobnu svađu nego za stvarni dijalog s nama.
Sedili smo razjapljenih usta dok su se oni vređali i iznosili pritužbe, očito zainteresirani samo za pogoršanje postojeće krize.
Dali smo sve od sebe da im objasnimo kako se Amerika dugo borila s istim problemima s kojima se Bosna bori – obe naše zemlje su multikulturalne i dele vlast između jake nacionalne vlade i jakih državnih vlada. Ali jedva su nas slušali, a mi smo napustili sastanak duboko zabrinuti za kratkoročnu stabilnost ove važne zemlje.
Dok smo se pripremali za konferenciju za novinare nakon sastanka, službenica za medije američke ambasade rekla nam je da imamo dve osetljive moguće teme koje treba pokrenuti u iščekivanju pitanja bosanskohercegovačkih medija.
Prvo je označila da je na audiozapisu uvoda na sastanku snimljeno jedno od nas kako Dodiku, koji je predmet američkih sankcija, kaže: "Drago mi je što te vidimo, predsedniče Dodik." Bila je zabrinuta zbog konotacije sugeriranja da je "dobro" videti nekoga na američkom popisu sankcija. Nasmešili smo se i rekli joj da nema razloga za brigu.
Drugo, rekla nam je da bismo mogli da dobijemo pitanje o tvrdnji koju je Dodik nedavno izneo – da SAD i Britanija planiraju da ga kidnapuju i zaključaju u podrum bez prozora. Nasmejali smo se – a onda shvatili da je doista ozbiljna.
"Kako bi bilo da pristanemo na jednu reč odgovora na to pitanje ako se pojavi", rekao je Tillis. - "Apsurdno."
Dok nam je u Srbiji cilj bio diplomatski napredak po temama važnim za Sjedinjene Države, ovde je bilo jasno da će naša misija biti uglavnom utvrđivanje činjenica.
Senatork Šahin, senator Tilis i ja proveli smo ostatak našeg putovanja razgovarajući o implikacijama našeg sastanka s predsednicima i našim drugim angažmanima u Sarajevu i počeli smo da smišljamo strategiju kako bi Kongres mogao da se pozabavi rastućom krizom stabilnosti u Bosni.
Kosovo - Dva zadatka
Priština je jedan od mojih omiljenih gradova na svetu. Kosovo je mlada zemlja na dva načina: prvo, sama država ima samo trinaest godina, a uspostavljena je kao poslednja od novih postjugoslavenskih država; drugo, stanovništvo je također vrlo mlado, s više od 65 odsto Kosovara mlađih od trideset godina. To malom glavnom gradu daje energičnu atmosferu kojoj se duboko divim.
U Prištini smo imali dva primarna zadatka. Prvi je bio revidirati program obrade afganistanskih izbeglica koji deluje iz kampa Bondstil, baze američke vojske južno od Prištine, te izraziti zahvalnost svim pripadnicima američkih službi i civilima koji žive i rade u teškim uslovima.
Sjedinjene Države pružile su važnu moralnu i političku potporu Kosovu prilikom uspostavljanja nezavisnosti, a prijateljstvo između naša dva naroda je duboko. Dakle, kada smo zamolili Kosovo da ugosti afganistanske izbeglice dok čekaju proveru i pregled pre ulaska u Sjedinjene Države, Kosovo je brzo prihvatilo.
Većina izbeglica već je napustila kamp Bondstil. Preostalo je samo oko 75 osoba koje su označene u početnoj proveri i za koje se zahtijeva naknadni pregled. Ali za 75, ovo su nervozna vremena. Gledali su stotine izbeglica kako napuštaju kamp Bondstil ka novom životu u Americi, a svaki put kada autobus krene, njihova imena se ne prozivaju.
Za neke, njihova prošlost može da znači da nikada neće biti primljeni u SAD. Razgovarao sam s čovekom koji je mesecima u kampu Bondstil sa svojim 13 i 14-ogodišnjim sinovima. Blisko je sarađivao s američkim snagama u Afganistanu, tečno govori engleski i objasnio mi je kako je teško celi život biti u limbu.
“Moja deca pate, ne znajući možemo li ikada otići", rekao mi je. “Šta ako ne možemo da stignemo u Ameriku? Nije sigurno da se vratimo u Avganistan. Šta nam je činiti?"
To je pitanje na koje mu nisam mogao da mu odgovorim.
Naš drugi zadatak bio je preneti snažnu poruku novoj kosovskoj vladi u našim sastancima s mladom predsednicom Vjosom Osmani i aktivistom koji je postao premijer Albinom Kurtijem. Kosovo bi želelo da uđe i u NATO, i u Europsku uniju, ali da bi se to dogodilo, Srbija i Kosovo moraju da postignu sporazum u kojem obe priznaju pravno postojanje druge države. Dijalog u tom pravcu je u toku, ali ni srpska, ni kosovska vlada nisu postigle dovoljan napredak, a u poslednje vreme Kurtijeva vlada je posebno tvrdoglava u održavanju pregovora.
Na oba sastanka, Šahin, Tilis i ja bili smo rigorozno dosledni u našoj poruci o potrebi da se vratimo u ozbiljne razgovore sa Srbijom. Po mnogim domaćim stvarima lako bismo se našli na različitim stranama. Ja sam progresivni demokrata, senatorka Šahin je umjerenija demokratinja, a senator Tilis je konzervativni republikanac. Putovao sam mnogo puta sa Šahin, ali ovo je bio prvi put da nas troje radimo zajedno u inostranstvu. Naša hemija je bila prirodna, a u našim sastancima s Kurtijem i Osmani, mislim da su oboje bili zatečeni koordiniranom dvostranačkom porukom.
U subotu ujutro, krenuo sam na aerodrom na let kući, duboko zabrinut za budućnost Bosne. Kako nam je naš ambasador rekao dok smo bili u Sarajevu, “ako počne nasilje u Bosni, bit će uvučen ceo region”.
Drago mi je da smo se senatorka Šahin, senator Tilis i ja dogovorili da oformimo dvostranački tim koji će raditi na ovoj potencijalnoj krizi. Uprkos predznacima u Bosni i Hercegovini, napustio sam region s nadom da je – uz pomoć kontinuiranog kongresnog angažmana – možda ovo trenutak kada se Srbija može pridružiti Evropi u čvršćoj politici prema Rusiji. To bi bio sjajan razvoj za Sjedinjene Države.
