„Ukoliko bi Amerikanci otkrili da je reč o nečem nelegalnom, o podmićivanju ili nepoštovanju međunarodnih normi, oni bi tada reagovali, ali Srbija kao suverena zemlja ima pravo da kupuje naoružanje od druge suverene države, sve dok ta država nije na crnoj listi Ujedinjenih nacija. Dakle, to je vrlo jednostavno - UN je u ovoj oblasti odlučujući akter, ali krajnje otvoreno govoreći, sa predsednikom (Donaldom) Trampom na vlasti, ko može pouzdano reći (znati) šta se može dogoditi.“
Paul Beaver, nezavisni britanski vojni analitičar, ovako je u razgovoru za Radio Slobodna Evropa reagovao na nedavnu tvrdnju Vuka Jeremića, bivšeg srpskog šefa diplomatije, sada lidera opozicione Narodne stranke, da bi Srbija mogla potpasti pod američke sankcije zbog nabavke ruskog oružja.
Naime, u autorskom tekstu za dnevnik „Danas“ Jeremić je izneo uverenje da bi nabavka borbenih helikoptera i raketnog sistema od Rusije Srbiju mogla da „košta sankcija od Sjedinjenih Američkih Država“. Konkretizujući taj stav, on je ukazao da je prošle godine u Vašingtonu usvojen Zakon o suprotstavljanju američkim protivnicima kroz sankcije (CAATSA).
Kako objašnjava, pomenuti zakon, osim što potvrđuje već zavedene sankcije Rusiji, Iranu i Severnoj Koreji, predviđa i sankcije svakome ko sa pomenutim državama realizuje „značajnu transakciju“ u vojnom ili obaveštajnom sektoru. Zakon nabraja 36 najznačajnijih ruskih vojnih entiteta, kao i 96 oligarha sa kojima je saradnja zabranjena, piše Jeremić i dodaje da su na toj „crnoj listi“ i oni koji treba da Srbiji izruče oružje.
Jeremić je postavio pitanje da li Srbija treba da strahuje da će njene namere da kupi ruske helikoptere „Mi-35“ i „Pancir S1“ raketni sistem da je svrstaju u tabor američkih protivnika.
To pitanje RSE je uputio britanskom vojnom ekspertu Paulu Beaveru:
„Ako je reč o 'Mi 35' jurišnom helikopteru, koji mi u NATO-u označavamo kao 'hajnd'( the Hind), a kojim raspolaže i Hrvatska, a i Mađarska, to ne bi narušilo balans snaga u balkanskom regionu, tako da ne vidim da bi to predstavljalo problem.
Ono o čemu se mora voditi računa, dakle, jeste to da jedna zemlja naoružanjem ne ugrozi druge zemlje regiona time što će nabaviti oružje kojim će zadobiti dominaciju nad njima. Recimo, ako bi Srbija nabavila dalekometne protivvazdušne projektile u čijem dometu bi mogle da budu, recimo, Grčka, Makedonija ili Italija, S-300, primera radi, to bi predstavljao ogroman rizik eskalacije i u tom slučaju ne bi bile alarmirane samo Sjedinjene Države nego i NATO.
Za nabavku oružja samo u odbrambene svrhe, međutim, za odbranu svojih granica, a u dogledno vreme možda i za doprinos koalicionim snagama, ne vidim da bi Amerikanci imali razloga za nazadovoljstvo, osim u eventualnim slučajevima nelegalne trgovine naoružanjem“, kaže Beaver i ističe da se, naravno, mora proveravati da li je proizvođač ili prodavac oružja već na „crnoj listi“.
„Imate tri legalna načina na koji se kupuje naoružanje: država od države, oružane snage od oružanih snaga i kompanija od kompanije. To su tri kanala kojima se to obavlja. Sve dok nijedan od aktera nije na 'crnoj listi', sve dok u igri nisu mito, korupcija i prinuda, to je savršeno normalna transakcija. Naravno, u moralnom smislu možete pitati ne bi li Srbija trebalo da troši novac na nešto drugo umesto na oružje, ali to je stvar Srbije i njene politike“, kaže Beaver.
Da Srbija neće završiti na američkoj crnoj listi zato što obnavlja ranije poklanjane ruske „migove“, na kojima se njeni piloti tradicionalno obučavaju, smatra i Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta Srbije.
On za RSE ukazuje i na dodatne razloge zašto ne veruje da će se to dogoditi.
„NATO članice, pogotovo ove iz istočne Evrope, uglavnom su snabdevene ruskim oružjem – 'migovima' i drugim sredstvima, tako da NATO na neki način gleda kroz prste kada su u pitanju nabavke rezervnih delova i održavanje jer uništavanje te opreme i nabavljanje nove je užasno skupo, tako da postoji konsenzus između tih zemalja-članica NATO da se i dalje takvo oružje nabavlja. Mađari, recimo, imaju i dalje 'migove', imaju ih i Slovaci i nemaju nikakav problem“, kaže Živulović i, kao i Beaver, ističe da bi Srbija mogla ući u problem u jednom slučaju.
„Ukoliko Srbija bude tražila raketne sisteme tipa S-300 ili S-400, to onda može da izazove zabunu kod zapadnih partnera, koji bi mogli da postave pitanje za šta će to nama, ali ja mislim da mi nemamo sredstava za to i o nečem takvom možemo samo da sanjamo“, smatra Živulović i dodaje da su smešne priče da (ruski predsednik Vladimir) Putin namerava da pokloni Srbiji takve preskupe sisteme vredne po milijardu evra.
On takođe kaže da stavljanje raznih aktera na američku „crnu listu“ nije konsekventno. Podseća u tom kontekstu na slučaj Saudijske Arabije, koja nije na „crnoj listi“, iako se pouzdano zna da oružje koje ide u tu zemlju biva dalje prosleđivano u Jemen snagama koje se bore protiv proiranskih elemenata.
Kako je pre dve i po godine pokazalo istraživanje Balkanske istraživačke mreže (BIRN) i Mreže za istraživanje organizovanog kriminala i korupcije (OCCRP), pored zagrebačkog, sofijskog, praškog i slovačkog, i sa niškog aerodroma je kargo avionima „Iljušin IL-76“ prebacivano oružje ka Bliskom istoku, koje je onda preusmeravano ka građanskim ratovima u Siriji i Jemenu.
Na upit RSE, u septembru 2016. godine, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija odgovoriloje da je tokom te godine izdalo ukupno sedam dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme u Saudijsku Arabiju. Krajnji korisnik je, preciziralo se u odgovoru, kod svih sedam dozvola bilo Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije.
Ukoliko se oružje reeksportuje dalje u druge zemlje, to se radi pod okriljem države Saudijske Arabije, izjavila je tada za naš radio Katarina Đokić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Dakle, zvanično je oružje od Srbije nabavila Saudijska Arabija; nezvanično - to ne znamo”, navela je ona.
Kako je RSE u to vreme saznao, jedan od transportnih aviona „Iljušin“ prevezao je 8. septembra 2016. sa niškog aerodroma oružje i/ili vojnu opremu do Šarure, grada na granici Saudijske Arabije i Jemena.
Sve ovo ostalo je van domašaja američkih sankcija. Na drugoj strani, međutim, postoji čitava lista zemalja koje su na „crnoj listi“ jer prosleđuju oružje dalje raznim terorističkim organizacijama:
„Iz Afrike to su, recimo, Liban, Libija, Nigerija, Čad. Iz Azije je tu, naravno, Severna Koreja. Naravno da smo i mi imali svoje trgovce oružjem koji su kršili međunarodne norme i završili na crnoj listi jer se to vrlo pažljivo prati“, kaže Vladan Živulović.
Američka administracija je krajem prošle godine uz 38 pojedinaca na „crnu listu“ stavila i srpskog trgovca oružja Slobodana Tešića, zbog podmićivanja stranih zvaničnika radi ugovora o prodaji oružja. Sjedinjene Države su ga opisale kao jednog od najvećih trgovaca oružjem na Balkanu. U obrazloženju odluke o uvođenju sankcija stoji da je Tešić, u cilju osiguranja ugovora o naoružanju, službenicima različitih zemalja direktno ili indirektno davao mito i finansijsku pomoć.
Prema navodima SAD, Tešić poseduje ili kontroliše dve srpske kompanije, „Partizan Tek“ i „Tehnoglobal Sistems DOO Beograd“, i dve kiparske kompanije, „Gravit Limitid“ i „Karso Limitid“.
