Nekada na čelu Otpora u Srbiji, danas u srednjim godima, lideri protesta protiv Miloševića iskustva stečena u desetogodišnjoj nenasilnoj borbi prenose dalje - Otporova pesnica je bila simbol i u Ukrajini i Gruziji, sada i u Egiptu i drugim afričkim zemljama.
Tipična novobeogradska slika – soliteri, automobili i tržni centri,ali tu negde iza ćoška je i specifična, kako je osnivač CANVAS-a Srdja Popović zove, obrazovna institucija. Mala beogradska škola nenasilnog otpora kroz koju su prošli đaci iz celog sveta, došla je u centar svetske pažnje nakon događaja u Tunisu, Egiptu i ostatku arapskog sveta u kome diktatori i režimi padaju u domino efektu:
"Kanvas je obrazovna institucija, zapravo nevladina organizacija medjunarodna, koja je do sad radila sa aktivistima iz 37 zemalja, što na radionicama što na predavanjima. Mi imamo i ovde svoj kurs u Beogradu na Fakultetu političkih nauka i na dva tri dobra koledža u Americi i na jedno dve tri prestižne škole za spoljnu politiku. U ovih sedam godina, pošto Canvas postoji od 2004 mi smo sreli jedno tri četiri hiljade ljudi."
Posle ukrajinske i gruzijske revolucije gde se jasno video uticaj Otpora, svet su poslednjih nedelja obišle slike mladih Tunižana i Egipćana koji su nosili prepoznatljivo obeležje koje oborilo i Slobodana Miloševića 2000-te. Priču o tome kako je nekolicina mladih Egipćana, inspirisanih srpskim otporom tokom 90-tih, prošla obuku u beogradskom centru potvrđuje Srđa Popović i dodaje da su lideri pokreta 6-ti april dobro savladali i primenili lekcije iz Beograda:
"Upravo je savršena nenasilna disciplina Egipćana koji su bili izloženi i napadima policije i povlačenju policije da bi Mubarak pokazao kako bez njega nastaje haos pa su ljudi sami organizovali straže da bi zaštitili svoju porodicu i imovinu. I nakon napada onog čuvenog kontramitinga, pošto je Mubarak tu dosta kopirao Miloševićev model pokušajem da gurne ljude na ljude, ipak su demonstranti uspeli da se pokažu kao dovoljno rešeni da izdrže i kamenice i snajpere i da je trg njihov."
"Jedna metodologija kojim su protesti bili u Srbiji tokom devedesetih, naročito protesti 1996/97. godine su veoma interesantno jer su to bili protesti koji okupljali veliki broj ljudi, koji su bili karnevalskog tipa, mirni, nenasilni, veoma duhoviti, vrcavi. Tako da su ta iskustva veoma dragocena", kaže profesor Fakulteta za bezbednost Zoran Dragišić.
Ono što su mladi Otporaši naučili tokom decenije suprotstavljanja Miloševiću danas je sabrano u jednu knjigu o nenasilnoj borbi u 50 lekci-ja, koja je prevedena na šest svetskih jezika i downloadovana sa Interneta desetinama hiljada puta. Ipak, Srđa Popović insistira na jednoj stvari:
"Ne radi se o tome šta mi tim ljudima pričamo nego kako su ti ljudi kadri da ti ljudi prenesu znanje kući i zato se strašno borimo protiv te neke ideje sad kao izvoz revolucije. Ne, naprotiv nenasilna revolucija ne može da se izveze ni da se uveze. Ona mora da bude domaća pre svega zbog toga što ljudi neće da prate strance."
Kako pokazuju protesti u arapskim zemljama – reč je o građanskim demonstracijama koje predvode mladi i obrazovani ljudi koji preko Inter-neta i socijalnih mreža prate šta se događa u svetu i znaju šta žele:
"Facebook, Twiter, Internet od kada se pojavio je značajno uticao na to da ti ljudi dobijaju informacije od svakud i oni prosto više nisu zadovoljni režimima u kojima žive. Jer su to klijentski režimi, manje-više zavisni od uticaja spolja", ističe Dragišić.
A šta će se dalje događati – po iskustvu Srdje Popovića zavisi pre svega od dva faktora:
"Da li je vlast u tim državama shvatila da je rok upotrebe diktature i autokratije istekao ili nije shvatila. Da li će pokušati da se prilagodi zahtevima opozicije ili će pokušati da jačom represijom povrati taj strah koga više nema a na kome je počivala godinama."
Bez obzira kako se završili protesti u Libiji, promene su definitivno nešto sa čime će se sever Afrike i ostatak arapskog sveta suočavati narednih meseci i godina. I tu, opet na osnovu srpskog iskustva, leži i najveća opasnost po mlade demokratije:
"Ta tehnologija izvođenja revolucije nije toliki problem. Ali šta raditi nakon revolucije?", navodi Dragišić.
Možda je to pravac u kome Canvas i slične organizacije treba više da rade – ne samo kako da se bore protiv nedemokratskih režima, već i šta da se radi posle i sačuvaju vrednosti koje su okupile ljude da se bore.