U Vašingtonu živi devet vrsta šišmiša. Oni igraju veoma važnu ulogu u ekosistemu, ali su biolozi zabrinuti da su neki od njih oboleli od smrtonosne bolesti koja je poznata kao sindrom belog nosa. Novinarka španskog servisa Glasa Amerike Veronika Balderas Iglesias bila je zajedno sa istraživačima na ostrvu u sred vašingtonske reke Anakostija, u tzv. “šišmiš šetnji”.
Veštačko ostrvo u Vašingtonu je idealno okruženje za biologe koji proučavaju šišmiše. Naučnici postavljaju privremene mreže kako bi uhvatili šišmiše, koje zatim izučavaju i pregledaju da utvrde da li su oboleli od neke bolesti.
Uz pomoć sredstava, koje su dobili od američke Službe za ribu i divlji svet, biolozi proveravaju da li su ovi noćni sisari oboleli od tzv. sindroma belog nosa. Od te misteriozne bolesti je od 2007. uginulo više od 6 miliona šišmiša u severnoj Americi.
“Veliki braon šišmiši žive oko 20 godina. Obično imaju po jedno mladunče godišnje. To je još jedan od razloga zašto je sindrom belog nosa toliko opasan -- oni nisu imali mnogo mladunaca”, kaže Mark Karvel iz Sekretarijata za energetiku i prirodnu sredinu Vašingtona.
Taj sindrom ne može da se prenese na ljude, ali ljudi koji ulaze u pećine nehotice na sebi donose spore gljivica, koje su uzrok te bolesti. Gljivice se brzo šire u mračnim i vlažnim uslovima što dovodi do nepredvidivog ponašanja šišmiša, objašnjava biolog Lindzi Roba.
“Bude se češće tokom hibernacije – a onda ne mogu da nađu hranu i na žalost umiru”.
Smrt ovih značajnih oprašivača direktno utiče na kvalitet života ljudi, ističe Roba.
“Bez šišmiša raste broj komaraca i drugih štetočina, koji desetkuju naše izvore hrane. I mislim da će vremenom situacija postajati sve gora, ukoliko ne pronađemo način da zaštitimo vrste koje su ostale”.
Jedna teorija je da se određene vrste ne vraćaju u pećine, kako bi izbegli kontaminaciju. A njihovo prisustvo u gradovima znači da ljudi moraju da budu veoma oprezni kako se ponašaju, ukoliko se susretnu sa šišmišom.
“Ne bi trebalo da ih diraju, ni da ih uznemiravaju. Ne želim da nekoga ugrizu, jer postoji jedan odsto šanse da taj šišmiš ima besnilo. Treba odmah pozvati službu za kontrolu životinja da dođu i uklone šišmiša”, ističe Lindzi Roba.