Makromolekularni robot koji ubrizgava lekove – izum je Sofije Lisenko zbog koga neke od najvećih američkih farmaceutskih kompanija želi da sarađuje sa tom sedamnaestogodišnjom devojkom. Pomoću njenog izuma moguće je direktno u moždane ćelije ubrizgati medikamente obolelima od Alchajmerove i Parkinsonove bolesti.
Za taj izum osvojila je prvo mesto na prestižnom Guglovom naučnom sajmu.
"Krvno-moždana barijera lako prihvata DNK, koji se nalazi u svakoj našoj ćeliji i telo je prepoznaje. Nasuprot tome su nano čestice čija je proizvodnja skupa i ljudsko telo ih ne prihvata tako lako. Drugačije je sa DNK nano tehnologijom. Koristimo molekule DNK za stvaranje struktura koje možemo da dizajniramo i primenimo. Tako da se moj projekat zasniva na upotrebi ovih DNK nano struktura čije molekule raznosi robot”, objašnjava Sofija Lisenko.
Jedan od većih izazova bio je kako zaobići zaštitni sloj oko mozga, koji ga štiti od virusa i patogena – ujedno blokirajući pristup lekovima. Lisenko je uverena da je pronašla način – stvaranjem veštačkog makromolekularnog robota, koji može da prebrodi tu barijeru.
Sićušni robot samostalno vrši proračune o lokacijama na kojima treba da se nađe.
Kako bi proverila njegovu efikasnost, Lisenko je izvela stotine eksperimenata. Međutim, kako kaže Vilijem Anderson, predstavnik škole u mestu Abington u američkoj državi Pensilvaniji,Sofija nije imala sve potrebne instrumente.
"Ne raspolažemo potrebnom opremom za sve to na čemu ona pokušava da radi. Reč je o naprednoj tehnologiji. Tako da bi zaista trebalo da nađe priliku da sprovodi istraživanja na nekom univerzitetu. A to nije išlo jednostavno - bilo je potrebno mnoštvo telefonskih poziva i komuniciranja”, kaže Anderson.
Sofiju Lisenko nauka je zainteresovala još u detinjstvu. Vremenom, usredsredila se na istraživanje mogućnosti za dopremanje lekova do ljudskog mozga. Njeni roditelji doselili su se u Sjedinjene Države iz Ukrajine kada je imala tri godine.
Genijalna tinejdžerka najzad je pronašla ono što je tražila u Bostonu, gde je počela da radi u školskoj laboratoriji. Melisa Lindinger, jedna od njenih profesorki, kaže da je stavovi skeptičara ne dotiču.
“Zadivljuje me. Kao i način na koji prihvata kritike. I koliko je usmerena na sticanje znanja”, kaže Lindinger.
Sofija nije sigurna čime želi da se bavi u budućnosti – podučavanjem ili radom za farmaceutsku kompaniju.
Ali sigurna je da ovde ne želi da se zaustavi.
Trenutno, sa još mladih kolega radi na još jednom projektu. Stvaranju softverskog algoritma koji kod beba može detektovati oboljenje cerebralne paralize na osnovu njihovih pokreta, izraza lica i pokreta tela.