Ako su devedesete godine bile obeležene političkim protestima stranaka iza kojih su stali građani, situacija se danas gotovo u potpunosti obrnula. U prvom planu nije više čista politika - mnogo češće je to ekologija, a građani su postali ključni politički akteri iza kojih tek pojedine stranke nekako stidljivo nastupaju.
Protesti u Beogradu Savskom nasipu ili novosadskom Šodrošu su najaktuelniji, ali se širom Srbije održavaju slični, manje vidljivi ekološki protesti. O tome kako vlasti u Srbiji vide ove skupove najbolje govori to što sve češće šalje policiju na takve skupove, a kako za Glas Amerike kaže reditelj Rastko Šejić, u apatiji koja postoji u Srbiji, vrlo je važna "rezilijentnost", sposobnost na otpor kakva je viđena u svim ovim slučajevima:
“Ima ta strašna slika koja je došla sad iz Šodroša sa tim starijim ženama koje su uvođene u maricu, koja zaista izaziva stomačnu reakciju kod svakog iole savesnog građanina. Da je došlo dotle da je sad neophodno da se to brani golim životom nešto što je komad šume”, kaže Šejić i dodaje:
“To su situacije koje su zasnovane na tome da je neko u ime države prekršio zakon i u interesu uvek stranog ulagača počinio zločin koji ni na koji način neće biti sankcionisan. I ovde se brani pravo, brani se osnovna pravda i brani se u nekoliko slučajeva i goli život. Jer je to direktno ugrožavanje mesta stanovanja. direktno ugrožavanje katastrofom celog grada, cele oblasti kao što je recimo okolina Loznice”.
Ni Maji Stojanović iz Građanskih inicijativa nije promakla slika sa Šodroša gde su gospođu od 73 godine uhapsili policajci i to je po njenom mišljenju - vrlo sporna slika:
“Mi imamo veoma problematičnu ulogu policije. Ne samo zbog hapšenja koje jeste problematično, nego zbog toga što policija sve više i više deluje kao privatno obezbeđenje investitora, umesto kao policija koja štiti građane, koja bi trebalo da štiti i njihovo pravo na protest, pravo da iskažu svoje mišljenje”, kaže Stojanović i ističe da je neobičan pristup policije i prema narodnim poslanicima koji su pratili te građanske proteste.
Ekologija je velika tema i u svetu, pre svega kroz zelenu agendu ili klimatske promene, dok su u Srbiji stvari malo drugačije, kaže Stojanović:
“Ovde u principu još nije došlo do tih protesta, do tih razgovora i do tih javnih debata. Ovde se uglavnom tiče toga da se ne poštuju zakoni, da investitori rade po svojim pravilima, da im država to dopušta. I za to da se zakoni koje država već ima - ne poštuju”.
Kao šef marketinga studentskog protesta 1996/97 godine, kasnije jedan od osnivača Otpora i autor čuvene pesnice koja je bila zaštitni znak promena 2000. godine, Rastko Šejić danas iz pozadine prati građanske proteste, ali i reakciju stranaka:
“Ja mislim da sve partije gledaju da se okoriste oko onoga što je reakcija građanstva na ekološki problem. I da su svi vrlo spremni da se slikaju. I da pokrenu javne inicijative, peticije, potpisivanja. Da dođu da pričaju sa građanima. Čak i vlast u Srbiji je vrlo spremna na tu vrstu dijaloga gde obećam ti traktor, obećam ti put, a mi kad dođemo sa druge strane obećavam ti da se to neće desiti. Pri tome mislim da je to potpuno izmaknuto iz realnosti. Da oni te teme niti imaju na agendi iskreno, niti ih guraju do kraja”, smatra Šejić i ističe da je i uloga opozicije danas drugačije nego pre 20 i više godina:
“Stepen monopolizacije političke scene, stepen monopolizacije medijske scene sa jedne strane je doveo do toga da opozicija nema normalan pristup glasačima, jer nema tog dijaloga koji bi morao da se odvija putem medija, putem demokratskih insitucija u kojima se uglavnom sprovodi strašno političko nasilje i primitivizam. Sa druge strane mi imamo političke partije opozicione koje su u potpunosti rascepkane, koje su u velikoj meri zavisne od onoga što je državna aparatura. I ja nemam utisak da ijedna od trenutno partija koje postoje u sprskoj opozicji ima apsolutno želju da dođe na vlast. Niti je spremna da rizikuje bilo šta da bi došla na vlast”.
Prema podacima koje iznosi Maja Stojanović u bazi Građanskih inicijativa je prošle godine bilo više od 200 slučajeva pritisaka na građane koji su se borili protiv ekoloških problema u Srbiji. Kako smatra svim tim lokalnim ekološkim aktivistima je možda najvažnije da se međusobno povežu jer se time jača i njihova snaga, što su pokazali slučajevi Rio Tinta ili zabrana izgradnje mini hidroelektrana:
“Uglavnom se to sve dešavalo kada se međusobno ljudi povežu i kada međusobno uče jedni od drugih – šta i na koji način može nešto da se postigne i kako se u stvari to sve radi. Ono što im dosta znači je medijska vidljivost. Ono što mi pokušavamo je da ti protesti budu vidljivi. Imali smo i podkast koji se zvao “Tačka ključanja”, gde u stvari na nedeljnom nivou ti vidiš da ima desetak protesta u zemlji. I to da kad ljudi shvate da je toliko pobunjenih – jednostavno menja atmosferu u društvu”.
Kao aktivni učesnik promena koje su se dogodile pre više od 20 godina, Rastko Šejić smatra da i danas građanski aktivizam donosi mogućnost promene:
“Građanski aktivizam menja volju birača. To je osnovno. Građanski aktivizam daje ljudima sposobnost da osećaju da svojom aktivnošću mogu nešto da promene. Svaki put kada je oteran jedan političar, strani investitor, neko ko čini zlo prirodi, ili čini zlo kulturnom dobru, ili je barem to objavljeno – jeste momenat osećaja da je nešto važno. Da nešto vredi”.
