“Hladni rat“, kako su ga već nazvali neki mediji u Hrvatskoj između te zemlje i Srbije, nakon serije teških izjava političara i protestnih nota diplomata, ušao je u novu fazu hapšenjem i brzom presudom izrečenom izvesnom Čedi Čoloviću zbog špijuniranja za Hrvatsku. Javnost je sa zvaničnih mesta vrlo šturo obaveštavana o ovom slučaju, a prema saznanjima medija u Srbiji, Čolović je preko dvadeset godina prikupljao podatke o zločinima za koje se sumnja da su ih počinili oficiri nekadašnje JNA. Pošto je osuđen zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti, ovaj slučaj otvorio je pitanje da li vlasti u Srbiji i dalje istraživanje ratnih zločina smatraju za ugrožavanje nacionalne bezbednosti.
Čeda Čolović priznao je u sklopu sudskog sporazuma da je radio za hrvatsku obaveštajnu službu i osuđen je na tri godine zatvora zbog krivičnog dela špijunaže, saopštio je Viši sud u Beogradu.
Čolović je, prema kratkom saopštenju tužilaštva nakon njegovog hapšenja, živeo i radio u Hrvatskoj do 1990, a posle toga mesto prebivališta mu je u Srbiji i ima oba državljanstva. Beogradski mediji su preneli da je on nekadašnji oficir Vojske Republike Srpske Krajine.
Ovaj slučaj dodatno je zakomplikovao već zategnute srpsko-hrvatske odnose, a agencija Rojters je u svom komentaru ocenila da su ti odnosi na najnižem nivou od okončanja sukoba u Hrvatskoj 1995.
Rojters prenosi i izjavu neimenovanog zvaničnika srpske vlade da je Čolović tokom ispitivanja priznao da ga je 1999. godine regrutovala hrvatska špijunska agencija.
"Čolović je rekao da je prikupljao informacije o bivšim jugoslovenskim vojnim oficirima koji su se borili u Hrvatskoj devedesetih godina, a za to je dobio imunutet od gonjenja, kao i da je za to bio plaćen", rekao je taj zvaničnik za Rojters.
Ekspert za Zapadni Balkan, profesor dr Florijan Biber, tvrdi za Dojče vele da trenutak hapšenja Čolovića nije slučajnost. “Tajming je jednostavno previše savršen da bi se poverovalo u klasičnu špijunažu“, rekao je Biber podsećajući da svakog leta, u vreme obeležavanja godišnjice akcije hrvatske vojske „Oluja“, napetosti između dve zemlje dolaze do vrhunca, te da je bitan i faktor izbora u Hrvatskoj. Ovaj slučaj sada pokušavaju da instrumentalizuju obe strane, smatra Biber.
I za Miloša Vasića, novinara Vremena, hapšenje Čolovića predstavlja svojevrsni „cirkus“ i čisto političku priču. „Ne vidim kakve veze ima sa bilo kakvom stvarnošću, neko je na brzinu izvučen i napravljen je cirkus. Svaka normalna služba ima na lageru sumnjive, mada se to inače ne radi ovako, no dobro. Ne vidim šta je taj jadnik mogao da šalje, vojne tajne nije sigurno, jer da jeste, tu bi se umešala Vojno-bezbednosna agencija, koje nema nigde u celoj priči. Oni nisu ni reč rekli“, kaže Vasić za Glas Amerike.
Šta je Čolović zaista špijunirao, prema rečima Vasića, ne znamo i po svoj prilici nećemo znati, jer je postiguta nagodba. „Nećemo biti ništa pametniji barem naredne tri godine dok on ne izađe iz zatvora, a sumjam da će i onda hteti da priča. To je smrdljiva afera u koju se ne bih mešao“, kaže Vasić.
Zločini ne mogu biti vojna ni državna tajna
I Milica Kostić, direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo, u razgovoru za Glas Amerike insistira na oprezu, pošto javnih podataka o ovom slučaju gotovo da nema.
Fond je, kaže ona, podneo zahtev vlastima da se dostave informacije u vezi sa ovim slučajem, a u skladu sa Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja.
„Ako je to što je objavljeno u medijima tačno, da je on prikupljao podatke o zločinima, postoji puno podpitanja, na prvom mestu - na kojoj je poziciji bio i čemu je imao pristup“, kaže Milica Kostić.
Ona se pribojava da osuđeni uopšte nije imao pristup poverljivim podacima, pošto nije bio na poziciji kao što bi bila, na primer, pozicija nekog zaposlenog u Ministarstvu odbrane. Zato su, kaže, upitne sve informacije koje se pojavljuju po medijima, a ne bi bilo prvi put da neko prizna i stvari koje nije počinio u sklopu dogovora pred sudom.
Kada je reč o vojnim tajnama, Milica Kostić podseća da se u obzir moraju uzeti i odredbe Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, pošto taj zakon određuje i šta se ne može smatrati vojnom tajnom.
„Podatak ne može biti tajna ako sadrži informaciju o krivičnom delu. Po tome, ako je Čolović to skupljao, to nije tajna, pa ne može biti ni delo špijunaže“, precizira prva žena pravne službe Fonda za humanitarno pravo.
„Haški tribunal je more takvih podataka objavio i tim podacima u njihovoj javnoj bazi može pristupiti svako. Ako je reč o nekim podacima koji su objavljeni na taj način, ni oni svakako više ne mogu biti tajna“, kaže Milica Kostić.
Davanje podataka stranoj državi nije sporno jer svaka država na svetu ima interes da se reše krivična dela ratnih zločina. To su međunarodna krivična dela, kaže ona, i postoji neoboriva pretpostavka da rat i genocid ugrožavaju međunarodnu bezbednost i mir, te da svaka država mora da ih procesuira. S toga, kaže Milica Kostić, interes svih država jeste da budu procesuirani zločini počinjeni u bivšoj Jugoslaviji.
Međutim, prema rečima Jelene Milić iz Centra za evroatlanske studije, i srpska, i hrvatska strana, kao i ostale koje ovim slučajem nisu obuhvaćene, imaju, pod znacima navoda, „interes“ da pokrivaju zločine iz devedesetih, da usporavaju tranzicionu pravdu i da u tu svrhu angažuju ljude koji neke informacije prikupljaju u cilju ucena i zbog dostavljanja informacija „drugoj strani“, tj. u tome ima i dela klasične špijunaže.
„Mislim da toga ima i interno u svim zemljama koje su učestvovale u ratovima devedesetih. Ali je tačno da se vrlo retko ili nikako na državnom i regionalnom nivou ne otvara tema značaja veze tranzicione pravde, pre svega suđenja za ratne zločine pred domaćim i međunarodnim sudovima, sa reformom sistema bezbednosti. CEAS, na čijem sam čelu, godinama ukazuje na značaj te veze, i domaćim i međunarodnim akterima“ kaže Jelena Milić za Glas Amerike.
Ako se vreme obelodanjivanja i način na koji je država Srbija „rešila“ ovaj slučaj u Srbiji sagledaju i u kontekstu drugih negativnih trendova ima se dosta argumenata da se kaže da se „aktuelni režim u Srbiji posvetio organizovanoj opstrukciji tranzicione pravde i da zapadna međunarodna zajednica, nažalost, na to uopšte ne reaguje“.
„Ovde mislim na činjenicu da nas je glavni tužilac Haškog tribunala Brmaerc prijavo Savetu bezbednosti UN za nepoštovanje suda, da to EU uopšte ne sprečava da nas hvali o napretku, otvara poglavlja koja se tiču i pravde i bezbednosti i da pušta sva dešavanja sa Hrvatskom. Hrvatska ima i sama očito dosta problema sa braniteljima i pravi propuste ali je ipak članica NATO i EU“.
Ovakvi slučajevi se svaljuju u kontekst bilateralne saradnje, kao da tranziciona pravda i obaveze oko nje nisu deo Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju, na primer, kaže Milić i primećuje da o tome u Srbiji ne govori niko ništa, ni civilno društvo, „čija je ćutnja o mnogim trendovima vrlo opasna i morala bi se otvoriti kao tema, osim izuzetaka poput Fonda za humanitarno pravo i CEAS-a“, kaže Milić.