Nakon ideje Aleksandra Vulina o srpskom svetu, nedavno je i lider desničarskog pokreta Dveri Boško Obradović izašao sa svojom zamisli o takozvanom savezu pravoslavnih zemalja koji bi, kako tvrdi, trebalo da se suprotstavi Turskoj i Albaniji.
“Jedno od rešenja za pitanje Kosova je stvaranje pravoslavnog saveza u kome bi bile Crna Gora, Severna Makedonija, Grčka i Srbija, države koje imaju problem sa velikoalbanskim separatizmom i ekspanzionizmom, a ujedinjenjem tih pravoslavnih naroda protiv velike Albanije bio bi smanjen rizik sukoba”, poručio je obrazlažući svoju ideju Obradović.
Reagujući na ideje srpskog sveta, saveza pravoslavnih zemalja i slične, za sada samo teorijske modele, istoričar Danilo Šarenac sa Instituta za savremenu istoriju ističe da bi to trebalo da bude sporedna vest i kako smatra – fantazija u kojoj da nema gotovo ničega realnog.
“Da li zaista možemo da zamislimo da se bilo šta od toga ostvari, makar u nekom početnom koraku. Ja mislim da ne. Tako da je to tužna činjenica da su čak i te opcije među opozicijom lišene nekog realnog oslonca i nekog dubljeg razmišljanja o tom problemu. To je toliko jedan prevaziđen model tog rešenja koje se nudi da je to zaista tužno. Prosto, da li možemo da zamislimo jednu NATO državu poput Grčke, članice EU da se upusti u tako nešto”, kaže Šarenac u razgovoru za Glas Amerike.
On podseća da države koje Obradović pominje nisu posebno naglašavale svoj pravoslavni identitet, niti su one u nekakvim sjajnim međusobnim odnosima.
I Aleksandar Popov iz novosadskog Centra za regionalizam smatra da je Obradovićeva ideja anahrona i da se njegov cilj odbrane Kosova u sastavu Srbije na taj način svakako neće realizovati.
“Ovde imamo jedan problem, a to je zemlje koje se spominju u ovoj inicijativi – Severna Makedonija, CG i Grčka, od te tri zemlje dve su priznale već Kosovo, tako da mislim da je to jedan veliki paradoks. Znači kako možemo od zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova da tražimo da pomognu u odbrani Kosova u okviru Srbije”, kaže Popov.
Taj stručnjak izražava uverenje da Srbija, osim Kosova, ima još mnoštvo problema sa kojima se suočava.
“Naravno da Kosovo nije zanemarljivo pitanje, ali ako imamo zemlju u kojoj su urušene i vladavina prava, i institucije, i nezavisni mediji, zemlju u kojoj postoje sprege vlasti i kriminala - čiji bi pokazatelj mogla biti smena dvojice inspektora koji su otkrili aferu Ivanjica, onda ne vidim da je za opoziciju, bilo da je leve ili desne orijentacije, to dežurna tema. A, da ne govorimo to što je ključna stvar, ako je već reč o integracijama, da su ključne evropske integracije”, dodaje Popov.
Veliki je problem što je srpsko društvo postalo siromašno alternativama, koje prema rečima Šarenca svakako postoje.
“Naravno da Srbija može bolje i više, ali iz nekog razloga mi te ljude ne čujemo i ne vidimo”, ističe sagovornik Glasa Amerike.
“Postoji barem deset različitih rešenja, koja mogu biti vrlo realistična, u skladu sa politikom velikih sila, u skladu sa nekim modernim kretanjima u Evropi. Ali ovo prosto priča o pravoslavnom savezu zaista je prosto jedna fantazija i jedan tužan predlog”, kaže Šarenac.
Prema njegovim rečima Srbija je tokom poslednjih skoro 150 godina imala vrlo solidne ideje i pratila neka od evropskih kretanja. Dodaje da je vrlo dobro znala šta se dešava u Parizu, Berlinu, u Moskvi.
Međutim, Šarenac ističe da u današnje vreme Srbija luta i sve se teže snalazi u savremenoj politici.
“Prosto mi se čini da niko nije svestan šta je to zapravo spoljna politika, koliko tu treba promisliti kretanje unapred, gde ćete biti za pet meseci, gde za pet godina i prosto živimo jedno vreme koje se strahovito brzo menja. Problem je trenutnoj strukturi neke srpske elite, one koja je na vlasti ili koja je u opoziciji i da je to ozbiljan problem koji već decenijama pravi štetu srpskoj državi”, smatra on.
Sa idejama o srpskom svetu ili savezu pravoslavnih zemalja, prema mišljenju Aleksandra Popova se pokazuje da većina stranaka, bilo da u vlasti, bilo da su opoziciji, na neki način podržavaju velikosprski koncept. Umesto da se pokaže kao zdrava demokratija koja realno sagledava stvari, Srbija srlja u drugom smeru koji ne odgovara interesu države.
“Mi kao da namerno radimo sve kontra od toga. Ta priča Vulinova, ili bilo čija da se može doći do ujedinjenja srpskih zemalja bez ijednog ispaljenog metka – to je priča za malu decu. To je priča koju može da podrži samo neko ko je zlonameran ili ko je naivan. Jer bilo kakvo prekrajanje na ovim prostorima, na teritorijalnoj osnovi sigurno mora dovesto do rata", podvlači Popov.
On ocenjuje da Srbija nema strategiju spoljne politike, nema formulisane njene ciljeve i zbog toga i toliko luta.
“Po meni ona je šizofrena, ona liči na ono – dobar dan čaršijo na sve četiri strane. Čas se dodvoravamo Zapadu, kad vidimo da možemo doživeti određene sankcije, kad vidimo da nam mogu biti ugroženi ekonomski i drugi interesi, a onda okrenemo ćurak naopako i državlje i kamenje na taj isti Zapad. Tako da mi zapravo ne znamo šta je spoljna politika Srbije", ocenjuje Popov.
Kako ističe Danilo Šarenac, Srbija ima unutrašnji problem autoritarne vlasti i problem slobode medija. Tek kada se te stvari reše onda će u slobodnoj atmosferi da se pojave ozbilja i održiva spoljnopolitička rešenja, smatra sagovornik Glasa Amerike.
“Ova pozicija vodi u izolaciju i to je taj neki mit o srpskom selu u Šumadiji koji je neshvaćen. Mislim da to prosto nije put napred. Sve najbolje želimo srpskom seljaku u Šumadiji, ali mislim da mora biti deo sveta, jer ne vredi ovako”, zaključuje istoričar Danilo Šarenac.
