Na današnji dan pre 23 godine građani Srbije okončali su ono što su započeli 24. septembra, kada su na izborima za predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije odlučili da kažu Slobodanu Miloševiću da ne žele da ih više vodi.
Posle svih ratova, sankcija, bede, siromaštva, inflacije, novčanica sa bezbroj nula, praznih radnji i benzina u plastičnim flašama, na kraju i nakon bombardovanja - Milošević je izgubio prevremene izbore. S obzirom da nije hteo da prizna izborni poraz - dogodio se 5. oktobar, kao dan kada su građani Srbije ustali da odbrane izbornu pobedu Vojislava Koštunice i tadašnje koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS).
Danas taj datim izaziva mnogo više kontroverzi nego pre više od dve decenije, a o svemu što se tada događalo Glas Amerike razgovarao je sa učesnicima tih burnih vremena. Advokat Nenad Konstantinović, jedan lidera Otpora, tadašnjeg pokreta mladih koji je praktično predvodio građane u borbi protiv Miloševićevog režima, kaže da je to doba bilo vreme ogromne energije i odlučnosti ljudi da spreče krađu njihovh glasova sa izbora 14. septembra.
“Postojala je hrabrost i odlučnost da ljudi kažu – Ej bre čoveče, ne možeš više da nas kradeš. Odnosno ne možeš da kradeš naše glasove, mi izlazimo na ulicu, izaći će nas 500 hiljada i nećemo ti dozvoliti da kradeš. Tu su građani pokazali da oni su ti koji odlučuju na izborima. A ako ne priznaš izbornu volju građana i pokušaš da je pokradeš oni će izaći na ulice i uzeti stvar u svoje ruke. Što se upravo i desilo i Milošević je sutradan priznao poraz”, kaže Konstantinović u razgovoru za Glas Amerike.
Psiholog Žarko Korać, koji je u vladi ubijenog premijera Zorana Đinđića imao funkciju potpredsednika zaduženog za zdravstvo, kulturu i socijalnu politiku od 2001. do 2004, kaže da je peti oktobar bio borba da se priznaju izborni rezultati.
“Na tim izborima Srbija je odbacila jednu politiku koja je dovela do propasti. Godinu dana pre toga rat dogodio se rat sa NATO paktom, što je danas nezamislivo da se uđe u takav rat. Građanima je bilo jasno da Milošević vodi Srbiju u propast. I to je bio pokušaj da se ta politika promeni i izbor Đinđića je to najjasnije pokazivao, jer on je bio mlad, obrazovan političar i potpuno prozapadno i proliberalno orijentisan. I ta vlada koja je u januaru formirana posle republičkih izbora je bila jedina potpuno proevropske vlada koju je Srbija imala za poslednje 23 godine”, kaže Korać.
O 5. oktobru oktobru je dosta toga napisano, ali jedno pitanje je ostalo do danas nerazjašnjeno – da li je najveća greška 5. oktobra bila ta što se nije dogodio 6. oktobar i lustracija onih političara koji su Srbiju devedesetih godina doveli na najniže grane i u sukob sa velikim delom sveta?
“Ima istine u tome kada se kaže da je trebalo dovršiti demontažu bivšeg sistema. Jedini put kada SPS nije bio u vlasti je bilo te tri godine vlade Zorana Đinđića. Kada je Koštunica posle napravio vladu to je bila manjinska vlada koju je podržavao SPS. Dakle u stvari Koštunica, odnosno DSS je vratio SPS na političku scenu, na jedna vrlo prikriven, podmukao način, ali legitiman politički. Mi nismo želeli SPS i smatrali smo da bi to bila izdaja glasača”, kaže Korać i dodaje da su iskustva lustracije zemljama istočne Evrope posle pada Berlinskog zida bila uglavnom negativna i da je delimično uspela jedino u tadašnjoj Čehoslovačkoj.
Konstantinović smatra da lustraciju ne treba shvatiti kao nekakvu odmazdu, nekakva streljanja bez suđenja, jer to svakako nije dobro ni za jedno društvo:
“Da li je trebalo napraviti lustraciju? Da, trebalo je napraviti lustraciju, bila je želja da se napravi lustracija, predložen je zakon o lustraciji, na kraju je i usvojen. Ali u tom procesu usvajanja Zakona o lustraciji tada se očigledno pristalo na to da ta neka komisija koja treba da sprovede lustraciju treba da podrazumeva i članove SPS-a, koje naravno SPS nikada nije delegirao jer nije hteo sam sebe da lustrira”, podseća Konstantinović na to vreme posle promene vlasti 2000. godine.
Žarko Korać objašnjava da se lustracija u zemljama istočne Evrope odnosila na period komunizma koji je te zemlje došao, kako kaže na sovjetskim tenkovima. U Srbiji se o lustraciji govorilo isključivo za period poslednje decenije prošlog veka, kada je zemlja praktično izopštena iz sveta i dovedena na rub propasti:
“Lustracija je vrlo teška, po meni potrebna, jer to nije kako ljudi misle zatvor, već samo da sklanjate ljude iz javnog života i to na određen period. Pet, deset, 15 godina, da im prosto ne dozvoljavate da se bave političkim, javnim životom. Ništa njima ne fali, mogu da žive, da rade. Dakle, to nismo imali i ja lično mislim da naše društvo nije imalo snage i kapaciteta da to uradi”, ističe Korać.
Podsećajući da je Milošević bio izuzetno popularan tokom devedesetih, Korać smatra da bi se lustracija u neku ruku odnosila i na same birače koji su mu celu deceniju davali podršku:
“Kod nas bi se lustracija odnosila na prošlost naših birača i nisam sasvim siguran koliko bi oni sami na to bili spremni. Da bih potvrdio ovu svoju tezu samo bih vam ovo rekao – a da nije tako, zar bi danas ponovo izabrali iste ljude koji su onda odbačeni”, kaže Korać i dodaje da misli na dvojac Vučić-Dačić, koji danas vodi Srbiju, koji je bio politički aktivan i devedesetih godina prošlog veka.
