Danas je Sveti Nikola, najzastupljenija srpska slava, a beogradske ulice su prazne. Praznovanje ovog sveca je u rangu Božića ili Uskrsa. Kaže se da Svetog Nikolu slavi polovina Srbije, a da joj druga ide u goste. Budući da se danas posti, na jelovniku nisu tradicionalna pečena prasad ili jagnjad, već riba koja otprilike nedelju dana ranije postaje najtraženija roba.
Na zemunskoj pijaci rade samo dve ribarnice, jer kako mi kaže prodavac "sve je otišlo juče". A ono što je ostalo od ponude dovoljno govori koliko Srbi malo poštuju svoj veliko prirodno bogatstvo, naime u ponudi su kečigice od jedva 15 santima i smuđevi daleko ispod dozvoljene mere od 40 santimetara. Pitam da li ljudi kupuju ribu koja je očigledno nedozvoljena da se lovi i odgovor je koliko veseo, toliko i tužan.
"Naravno da kupuju. Ko gleda kolika je riba uopšte? Za inspekciju staviš odozgo najveću, a ove male ćušneš dole, sad najviše prodamo," kaže mi prodavac u gumenim čizmama i dugačkoj kecelji umazan iznutricama i ribljom krvlju.
Kampanja koja je s razlogom pokrenuta prošle nedelje, baš pred Svetog Nikolu, od strane Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja (World Wildlife Fund, WWF) i Ujedinjenih ribolovca Srbije upozorava na posledice neodgovornog korišćenja ribe u Srbiji, pre svega drastično smanjenje ribljeg fonda i narušavanje rečnih ekosistema.
"U 99 odsto slučajeva kada kupuješ kečigu na pijaci ili je poručiš u restoranu ona je ispod mere, jer toliko su joj osakatili populaciju da su sada uglavnom svi primerci ispod mere, i to ne da su samo par santima kraće od dozvoljenog, nego su to primerci od 15 ili 20 cm što je ispod svake mere," kaže izvršni direktor Ujedinjenih ribolovaca Srbije Ljubomir Pejčić.
Za kečigu ispod 40 cm se smatra da je nedozvoljen ulov. Ograničenja, odnosno minimalnu veličinu ribe koju je dozvoljeno loviti, možete videti ovde.
"Najtraženiji je možda smuđ, jer on ima samo centralnu kost, lepo je i neutralno belo meso, to je bela riba, bez mnogo kostiju i nije masan. U krivolovu prva dva mesta zauzimaju smuđ i kečiga," kaže Pejčić razočarano gledajući u fotografije sa zemunske pijace od danas.
I dok su nekada postojale otkupne stanice koje su radile svoj posao, danas to više nije slučaj. Odnosno, prema rečima Pejčića, otkup postoji ali ne radi svoj posao, ili barem ne prijavljuju tačne podatke.
Ovoj situaciji doprinelo je i ukidanje otkupnih stanica ’90. godina prošlog veka, kada je prestala da se vodi evidencija porekla i količine ulova, a tržište ulovljenom ribom postalo bez adekvatne kontrole, slažu se ribolovci.
"Podaci iz WWF-ovog ’Izveštaja o živoj planeti’ alarmantno upozoravaju na nestajanje biljnih i životinjskih vrsta posebno slatkovodnih. Osim, ilegalnog i prekomernog ribolova uništena su brojna staništa za mrest riba, zbog regulacije reka i izgradnje malih hidrocentrala," kaže direktorka WWF programa u Srbiji Duška Dimović.
Iz Ujedinjenih ribolovaca kao višestruki problem, koji je potencijalno opasan i po zdravlje ljudi, ističu ulov ribe na otvorenim vodama odnosno rekama i jezerima. Ta riba je često ulovljena oko kanalizacionih odvoda, deponija i klanica, puna je bakterija, teških metala i drugih otrova.
"Zbog ilegalnog ribolova, na tržište dospeva riba čije poreklo je nemoguće utvrditi. Dostavlja se direktno na pijace i u restorane, bez prethodne inspekcijske kontrole. Neretko se prodaje na mestima koja ne ispunjavaju osnovne sanitarne uslove, u okolini pijace i na trotoaru, iz prljavih gajbica i kesa, umesto u ribarnicama ili na pijačnim tezgama," kaže Pejčić.
On ističe da u Novom Sadu i Beogradu, alasi inače love blizu kanalizacionih ispusta, jer ribe u tim delovima ima najviše, a da se ribari i po rekama u centru grada bez ikakvih problema, a većina ribe završi u restoranima.
"Više puta smo kontaktirali nadležne i prijavljivali slučajeve u restoranima koji prodaju zaštićene vrste ili vrste u lovostaju, ali Inspekcija za ribarstvo nam je rekla da oni nemaju dozvolu da uđu u restoran i izvrše kontrolu i da je možda za to zadužena Veterinarska inspekcija, ali da oni to ne znaju," objašnjava Pejčić.
Pejčić je poučen ovim iskustvom prijavio restoran na Drini koji je prodavao mladicu, ali odgovor od Veterinarske inspekcije nikada nije dobio.
Poseban problem predstavljaju restorani, jer oni koji ih posećuju, a pritom naručuju ribu, su obično publika istančanog ukusa i dubljeg džepa. Najveći deo nedozvoljenog ulova završava upravo po kafanama jer ih ima više nego pijaca, a mušterije ne pitaju koliko košta i koje je veličine. Najveći problem je neregulisano tržište i odsustvo svake kontrole porekla ulova.
Ne postoji zvanična procena koliko se državni budžet na godišnjem nivou šteti ribokrađom ali Pejčić objašnjava da su zvanični podaci da negde oko 400 zvaničnih ribara ulovi godišnje oko 500 tona ribe, prema podacima Zavoda za statistiku.
"Mislim da su ovi podaci fingirani, jer ako se uzme da je svaki alas ulovio nešto preko tonu ribe za godinu, a prosečna cena je da kažemo oko 300 dinara po kilogramu, on nema ni da plati doprinose, a kamoli gorivo, održavanje čamca i mreža
Cena bele ribe i tolstolobika se kreće oko 100 i nešto dinara, a kvalitetnije ribe, kao što je smuđ oko 500 ili 600 dinara. Cena dozvole je između 60.000 i 120.000 dinara za godinu dana, a plaćaju se i doprinosi jer su alasi dužni da imaju firmu, a porez plaćaju paušalno. Drugi problem je što ribolovci znaju da neprijavljenih alasa ima možda i duplo više od zvanične cifre, a zna se da nisu svi posvećeni sportski ribari koji svoj plen vrate u vodu.