Slobodan Tišma je umetnik sada već u svojoj sedamdeset i nekoj godini. Čak i oni koji ne prate baš pomno njegov rad, znaju ga kao dobitnika NIN-ove nagrade od pre sedam godina. Oni stariji će se setiti i Lune i La strade, dve grupe kratkog veka, ali velikog uticaja na domaću scenu novog talasa u kojima je Tišma bio jedan od osnivača i stvaraoca.
Ovog puta nismo razgovarali o rokenrolu, već o tome kako umetnik živi od invalidske penzije od 10.000 dinara, zašto nije hteo da primi nacionalnu penziju, zašto se odlučio na život u „unutrašnjem egzilu“, koliko i kako mediji utiču na formiranje mišljenja, kako vidi trenutnu političku situaciju u Srbiji.
Sam Tišma je u više navrata u medijima najavio da ima još dve knjige koje čekaju objavljivanje, a za Glas Amerike objašnjava da se jedan od rukopisa koji je stvarao pet-šest godina bavi temom Srebrenice.
„Ja živim ovde u Srbiji u ovom političkom prostoru. Nisam slep, jasno mi je šta se događa. Ja ne mogu da kažem da sam kompetentan da govorim na jedan način koji bi bio apsolutno uverljiv, u smislu da ja sad znam šta se ovde događa, jasno mi je otprilike. Kao i velika većina, u politici participiram preko medija, preko informacija iz tog medijskog prostora. To je uvek problem, jer se postavlja taj problem – šta je istina? Ono što nam mediji serviraju i predstavljaju, bilo da je u pitanju ova ili ova strana? Ja nemam nikakvih dokaza. Time se bavim u romanu „Grozota“. Tu je predstavljen srebrnički masakr kao neka informacija medijska i onda se postavlja pitanje istine, šta se stvarno dogodilo,“ kaže Tišma i dodaje da ne može da se postavi u situaciju da kaže da ne zna šta je istina.
Razočarenje politikom i uopšte situacijom u Srbiji je nešto što provejava kroz ceo razgovor, jer kako kaže Tišma, kada je bio mlad bili su izrazito politični i imali su ideju da preko umetnosti menjaju društvo, ali da sada više ne veruje u to.
„Ono što mi svi podržavamo generalno je ulazak u Evropsku uniju.Međutim, ja apsolutno ne verujem u iskrene namere ove političke garniture. Ja mislim da je to jedna najobičnija laž, da njih to u stvari uopšte ne interesuje. Oni u stvari jedino žele tu pristupnu poziciju. Znači, kao ideja je mi hoćemo u Evropu, ali ne daj bože da nas primite, tj. nama to ne treba. Zašto? Zato što oni pre svega imaju u toj pristupnoj poziciji fondove koje mogu da koriste, to je sve za njih jako dobro. S druge strane oni nemaju nikakve namere da ulaze u EU, zato što su onda propali. Jednostavno onda im je kraj. Moraju da reformišu pravosuđe, to je prva stvar. Moraju još razne druge stvari da urade, da promene Ustav i stvari na koje oni nisu spremni. Nisu spremni jer su onda gotovi."
Osim konstatacije da je „star“ i „gotov“, da je „nestao iz medija“ i da je „zaboravljen kao autor“, iz razgovora sa Tišmom jasno je da živi skromno i da, kao što i sam kaže, nikada nije bio previše okrenut materjalnom aspektu života i stvaranja.
„Kad sam dobio NIN-ovu nagradu, bio sam možda u poziciji da to kapitalizujem, da mi se poboljša taj neki socijalni status. Ja nisam bio u situaciji da to koristim, meni je to bilo užasno ružno. Ponuđeno mi je bilo ono što poznati umetnici mogu da dobiju, neko priznanje, ja sam to odbio. Jednostavno rekao sam, niti sebe vidim kao nacionalnog umetnika, pošto se to zvalo nacionalno priznanje. Ja nisam nikakav nacionalni umetnik, to ne prihvatam, apsolutno. Ja sam anacionalan po opredeljenju.“
Pošto je odbio nacionalnu penziju, Tišma živi od invalidske penzije, koja je jako skromna, i uz to ima pravo da ostvari još na neku vrstu minimuma ličnog prihoda, što je dodatnih 11.000 dinara.
Konstatuje takođe da postoje oni umetnici koji su uvek uz vlast, pa su tako preko noći od komunista osamdesetih godina postali „najcrnji nacionalisti, patriote na kub.“ Tišma kaže da ga takvi ljudi ne podnose i nazvaju ga anarhistom i ateistom, nevernikom.
„Ja i kažem, ja jesam izdajnik. Pozicija izdajnika je autentična pozicija svakog pravog umetnika. Ne mogu ja biti patriota, a da se bavim umetnošću. To je meni apsurdno, patoriotska umetnost je nekada postojala, to više ne postoji, možda se neki ljudi još uvek time bave.“
Ono što mu takođe smeta u Srbiji je što postoji jedna velika većina ljudi koja nije spremna na dijalog, koji imaju patrijahalne nazore, koji su neprikosnoveni i ne sme se dirnuti u to.
„Postoji ta nacionalna mitologija, to je svetinja i ne sme da se to ismeva i da se sa tim igra. Posebnan je problem što smo mi u toj inferiornoj poziciiji kao narod, te poniženosti, tog poraza koji je srpski narod doživeo. U toj situaciji ne smeš ništa da kažeš, ne smeš da se podsmehneš, jer ne smeš rane da diraš, ti ljudi su strašno osetljivi. Za taj poraz i poniženost srpski narod je sam kriv, ja sam u to ubeđen. Jako je teško iz toga izaći u neku dobru poziciju nekog suvislog razmišljanja, postavljanja jednog racionalnog, demokratskog, spremnosti na dijalog. Postoje takvi ljudi, ali su oni u manjini“, kaže na kraju razgovora za Glas Amerike Slobodan Tišma.