Izborna kampanja budućeg predsednika Donalda Trampa i njegovi komentari na Tviteru o svetskim pitanjima navode ljude da ga svrstaju u različite kategorije na planu spoljne politike – neintervencionista, izolacionista, unilateralista i realista.
Za novajliju u spoljnoj politici, novoizabrani predsednik Tramp je tokom kampanje imao puno toga da kaže o svetskim pitanjima. On je oštro kritikovao NATO zbog toga što ne daje svoj adekvatni doprinos odbrambenim nastojanjia, pokazao je topliji stav prema Rusiji, upozoravao Kinu – i obećao da će bombardovati Islamsku državu.
Ali isto kao što su njegova dva prethodnika shvatili kada su ušli u Belu kuću, tako će i Tramp biti suočen sa drugom vrstom pitanja od onih o kojima je govorio tokom kampanje, kaže Blez Miztal iz Centra za dvostranačku politiku u Vašingtonu.
“Svet verovatno neće dopustiti predsedniku Trampu da preduzme sve što je planirao.”
Umesto toga kaže Miztal, Trampova spoljna politika će se pojaviti kao triangulacija neočekivanih svetskih događaja, politike koju je izneo tokom kampanje i saveta koje bude dobijao od svog tima za nacionalnu bezbednost.
Tramp je izabrao bivšeg izvršnog direktora kompanije Ekson Mobil Reksa Tilersona za položaj državnog sekretara i penzionisanog generala sa četiri zvezdice Džejmsa Matisa za sekretara za obranu, da rukovode američkom spoljnom politikom.
“U procesu smo sastavljanja jednog od velikih kabineta, svakako sa najvećim kvocijentom inteligencije.”
Kritičari brinu zbog Trampovog neiskustva na planu spoljne politike.
“Što se tiče spoljne politike on nije pokazao iskustvo niti poteze koji bi trebalo da uvere ljude u njegovu sposobnost da se bavi današnjim komplikovanim globalnim okruženjem”, smatra Brajan Katulis iz Centra za američki progres.
Međutim, Trampovi savetnici kažu da su predsednikov sud i kompetentnost daleko važniji od njegovog rezimea u spoljnoj politici. Džejms Karafano iz konzervativne Fondacije Heritidž savetuje Trampov tranzicioni tim u oblasti spoljne politike.
“Tramp gotovo da nema nikakvo iskustvo na planu nacionalne bezbednosti. To ne znači da on ne može da bude veliki predsednik, ne znači da neće biti veliki predsednik, već jednostavno znači da nema konteksta kroz koji bi to moglo da se filtrira.”
Ali postoji jedan kontekst - istorijat Trampovih biznisa i njegova sklonost da vidi sve - od odnosa sa Kinom i Rusijom do iranskog nuklearnog sporazuma kroz - prilike za sklapanje sporazuma.
“U pitanju je veština sklapanja sporazuma. Puno toga što kaže je njegov pregovarački stav. Ja mislim da on vidi svoje kontakte sa stranim liderima kao deo pregovora”, ocjenjuje Miztal.
Međutim, spoljna politika nije poslovni sporazum. Niti su to predsednikove odluke, koje često imaju konsekvence koje znače život ili smrt – a ponekad i rat ili mir.