Za urednicu Glasa Amerike koja je donela sudbonosnu odluku, prilika je bila suviše izuzetna i važna da bi se propustila. Samo deset dana posle napada na Sjedinjene Države 11. septembra 2001, u kojima je ubijeno 2.977 Amerikanaca, najbliži saradnik i zaštitnik Osame bin Ladena u Avganistanu - Mula Omar, koji se retko pojavljivao u javnosti - ponudio je ekskluzivni intervju paštunskom servisu Glasa Amerike.
Mirna Vitvort, vršilac dužnosti direktorke Glasa Amerike u to vreme, izabrala je dvoje novinara da telefonom intervjuišu tajanstvenog lidera Talibana, koji je dozvolio Bin Ladenu, organizatoru napada 11. septembra, da se nastani u Avganistanu.
Ali zvaničnici Bušove administracije su brzo saznali da Glas Amerike priprema priču. Vitvort je dobila poziv Stejt departmenta i rečeno joj je da bi, ako objavi intervju sa Omarom, to bilo "političko samoubistvo".
Dok je Bušova administracija "poštovala pravo agencije da objektivno izveštava", zvaničnici nisu želeli da Glas Amerike "uradi nešto što bi bilo pogodno za neprijatelja", ispričao je u nedavnom intervjuu Ričard Baučer, tadašnji portparol Stejt departmenta.
Glas Amerike, multimedijska organizacija koju finansira američka vlada, emituje program na više od 40 jezika za više od 280 miliona ljudi širom sveta. Osnovan je za vreme Drugog svetskog rata a ima mandat Kongresa da izveštava objektivno i sveobuhvatno.
Međutim, tenzije između Bele kuće i Glasa Amerike su norma već decenijama, pretežno zbog toga što polu-nezavisna - i povremeno agresivna medijska agencija funkcioniše u okviru glomazne birokratije federalne vlade.
Prošlog meseca, predsednik Donald Tramp pridružio se nekima od prethodnika koji su zamerili Glasu Amerike na načinu izveštavanja - ali uz do sada neviđeni intenzitet i oštrinu.
"Ako čujete šta dolazi iz Glasa Amerike, to je odvratno. Govore neke odvratne stvari o našoj zemlji", izjavio je Tramp na brifingu o situaciji sa koronavirusom u Beloj kući 15. aprila.
Trampova primedba se odnosila na dve stvari. Prvo, da je Glas Amerike, u svom izveštavanju, koristio sumnjive podatke kineske vlade o broju zaraženih i umrlih u Kini - što je optužba koju je ovaj medij odlučno porekao. Drugo, predsednik je bio iziritiran zato što više od dve godine ne može da postavi novog šefa američke Agencije za globalne medije, u čijoj nadležnosti je i Glas Amerike, zbog prepreka koje su postavile demokrate njegovoj potvrdi u Senatu.
Predsednik je potrebu da se promeni uprava koja nadzire Glas Amerike naveo kao jedan od razloga da eventualno primeni predsedničko ovlašćenje koje nikada do sada nije korišćeno, i raspusti Kongres.
Tramp se ranije žalio da nema kontrolu nad državnim medijem koji bi odražavao njegove i vrednosti njegovih pristalica. Prošlog novembra, Tramp je sugerisao da bi SAD trebalo da stvore državnu, globalnu mrežu, kako bi se suprostavila, kako kaže, "nepravednom" i "lažnom" izveštavanju CNN-a i pokazala svetu koliko je "velika" ova zemlja.
Međutim, kako pokazuju intervju sa Mulom Omarom i drugi primeri, Tramp nije prvi predsednik koji je kritikovao rad Glas Amerike. Razlog je što, iako ovu medijsku kuću obično nadziru politički postavljenici Bele kuće, novinari Glasa Amerike su zakonski obavezani da budu nepristrasni u svom izveštavanju.
Uređivačka evolucija vladinog medija
Bela kuća i Stejt department odbili su zahtev Glasa Amerike da pojasne i komentarišu predsednikove kritike upućene preko televizije, kao i odvojene optužbe iznete u biltenu Bele kuće ranije ovog meseca, u kojem je Glas Amerike optužen da je "pojačavao" kinesku propagandu, koristeći njene podatke za vreme pandemije koronavirusa.
Direktorka Glasa Amerike Amanda Benet odbacuje optužbe i kaže da agencija nastoji da se bavi "objektivnim izveštavanjem, zasnovanim na činjenicama, kojim se ne pojačava ničija poruka."
Zapravo, Glas Amerike je skoro 20 puta razotkrivao i demantovao kineske dezinformacije, prema Komitetu reportera, neprofitnoj grupi za slobodu štampe.
Uređivački pristup potpune "sredine" nije uvek bio politika Glasa Amerike. Nakon što je agencija formirana 1942. da bi se suprostavljala nacističkoj propagandi objektivnim vestima, u prvih nekoliko decenija, izveštavanje Glasa Amerike prvo su morali da odobre vladini predstavnici.
Za vreme "Kubanske krize" 1963. godine, Glas Amerike je u suštini radio pod "vladinom supervizijom", podseća Nikolas Kal, profesor javne diplomatije na Anenberg školi za komunikacije i novinarstvo Univerziteta Južne Kalifornije, autor knjige "Hladni rat i informaciona agencija Sjedinjenih Država."
"Predstavnik administracije bio bi upućen iz Informacione agencije u Glas Amerike", priča Kal. "Morao je da odobri svaki tekst."
Taj pristup je počeo da nestaje za vreme afere Votergejt, koja je dovela do ostavke predsednika Ričarda Niksona 1974. Kal kaže da su novinari Glasa Amerike, koji su insistirali na tome da daju kompletnu sliku istrage predsednikovih navodnih pristupa naišli na protivljenje zvaničnika Informacione agencije, koji su želeli da vide pozitivniju priču o Niksonu.
Novinari su želeli da Votergejt pretvore u "čas građanskog vaspitanja koji pokazuje da snaga Amerike nije u tome što njen predsednik nikada ne pravi greške, već u mogućnosti Kongresa da ispravi tu grešku kroz odgovarajući proces", rekao je Kal. Na kraju je postignut kompromis: svaki put kada je emitovana negativna priča o predsedniku, morala je da se prenese i neka pozitivna priča.
To je dovelo do nekih neobičnih emisija, kaže Kal. "U vestima bi govorili kako je tog dana predsednik imenovan kao jedan od učesnika zavere u aferi Votergejt protiv kojeg nije podneta optužnica, a zatim kako je gospođa Nikson otvorila novu školu u Vašingtonu."
Pristrasnost postaje zakonski zabranjena
Do 1976, Kongres i direktori Glasa Amerike zaključili su da je agenciji potreban jasniji urednički mandat da bi zadržala kredibilitet kod međunarodne publike. Kongres je uradio nacrt Povelje, koja propisuje da Glas Amerike mora da objavljuje tačne vesti, proizvodi sadržaje koji predstavljaju sve segmente američkog društva, pruža jasna objašnjenja i prenosi diskusije o američkoj politici.
Uređivačka praksa agencije dodatno je definisana zakonima iz 1994. i 2016, uz specifične mere kojima se novinari štite od političkog uticaja a agencija poziva da se pridržava "najviših profesionalnih standarda novinarstva", dok ostaje dosledna "širim spoljnopolitičkim ciljevima Sjedinjenih Država."
Ričard Stengel, bivši urednik magazina Tajm i nekadašnji državni podsekretar za javnu diplomatiju u Obaminoj administraciji, ističe da ta nezavisnost razdvaja Glas Amerike od nekih konkurentskih medija.
"Glas Amerike nije državni medij u smislu kao što državni mediji u autoritarnim zemljama moraju da u svom programu odražavaju spoljnopolitičke cilljeve ili principe te zemlje. To nije državni medij u severnokorejskom, ili kineskom ili kubanskom stilu. To je nezavisna medijska kuća i deo razloga što program Glasa Amerike prate i vole milioni ljudi širom sveta", ističe Stengel.
Dok se od novinara Glasa Amerike traži da budu objektivni u izveštavanju, agencija je pod nadležnošću izvršne grane, koja ima ovlašćenje da imenuje izvršnog direktora Američke agencije za globalne medije (USAGM).
USAGM nadzire pet medijskih mreža koje se finansiraju iz federalnog budžeta i emituju vesti u zemlje u kojima je sloboda štampe ograničena. Izvršni direktor agencije, zajedno sa dvostranačkim odborom medijskih direktora i stručnjaka za međunarodne poslove, postavlja direktore tih medijskih kuća, uključujući Glas Amerike.
Tramp je nominovao Majkla Peka, konzervativnog producenta dokumentarnih filmova i medijskog funkcionera za novog direktora Agencije za globalne medije, u junu 2018.
Demokratski senator Bob Menendez iz Nju Džersija nedavno je uputio pismo Beloj kući navodeći da Pek tek treba da odgovori na pitanja odbora za spoljnopolitičke odnose o tvrdnjama o nepropisnom poslovanju, ranijim poreskim prijavama i navodnim "negativnim okolnostima" pod kojima je napustio prethodni posao.
Pekova portparolka izjavila je za Glas Amerike da odbija da komentariše priču zbog procesa nominacije koji je još u toku.
Kliford Mej, šef konzervativnog tink tenka Fondacija za odbranu demokratije, smatra da je Trampova kritika Glasa Amerike opravdana zbog predsednikove frustriranosti što Kongres odbija da mu potvrdi kandidata.
Mej je direktorku Glasa Amerike Benet opisao kao osobu ostalu iz vremena administracije demokratskog predsedinka Baraka Obame, koja nije uspela da adekvatno objasni politiku Trampove administracije svetu.
"Ona treba da se objasni na Glasu Amerike - ako ne tu, gde drugo? To ne znači da ne može da bude autorskih tekstova i stavova i kritika predsednika. Sve te stvari mogu da stoje u ravnoteži ali potrebni su dobri novinari da to urade", ocenio je Mej. "Jasno je da ova administracija smatra da ljudi koji su sada na čelu to ne rade na pravi način."
Amanda Benet, bivša direktorka Blumberg Njuz i urednica dnevnika Filadelfija Inkvajerer postavljena je za direktorku Glasa Amerike u martu 2016. a nastavlja da nadzire agenciju za vreme Trampove administracije.
Tokom spora 2001. oko intervjua sa Mulom Omarom, više od 100 novinara u Glasu Amerike se oglasilo i potpisalo peticiju tražeći od agencije da se odupre pritisku. Glas Amerike je, na kraju, emitovao segmente intervjua i objavio saopštenje braneći svoj rad od kritičara. "Građani Avganistana slušaju naš program zato što nam veruju i mi im dajemo kompletnu priču", glasio je deo saopštenja.
Baučer, koji je sada profesor spoljne politike na Univerzitetu Braun, kaže da su obe strane, posle spora, "krenule dalje". Međutim, manje od dve nedelje posle intervjua, Vitvort je smenjena sa pozicije vršioca dužnosti direktorke Glasa Amerike a zamenio ju je Robert R. Rajli, koga je postavila Bela kuća.
"Pritisak nije bio očigledan ali su jasno stavili na znanje da više ne treba da imam ulogu u uredničkim odlukama", kaže Vitvort koja je bila profesionalni novinar u agenciji, a ne politički postavljenik. Odlučila je da ode u prevremenu penziju.
Vladin medij u vreme političkih tenzija
Periodi političkih podela u Americi, kao što je moment opoziva predsednika ili ratni period, mogu da stave Glas Amerike u tešku poziciju, kaže Lata Not iz Foruma za slobodu. Ali to su, takođe, vremena za koje kaže da medij gradi svoj kredibilitet kod publike.
"Činjenica da naše medijske organizacije koje finansira vlada nisu državni, već nezavisni medij je izuzetno važna", ističe Not.
"U prirodi je vlade da kaže - mi ovo finansiramo, želimo da se ispriča najbolja priča po nas", kaže profesor sa Univerziteta Južne Karoline Nikolas Kal.
"Ali u prirodi je novinara da se odupiru pritisku i kažu da novinarska etika podrazumeva da se sagledaju obe strane priče, a da bismo imali efekat, moramo da imamo kredibilitet".
