Spasilačke ekipe očajnički pokušavaju da u ruševinama pronađu nekoga ko je možda još živ posle cunamija u Japanu, dok se oni koji su preživeli katastrofu bore za život. Procenjuje se da gotovo pola miliona ljudi živi u skloništima, u kojima većina spava na hladnim podovima školskih fiskulturnih sala. U najvećoj opasnosti su najstariji i najmlađi.
Dvomesečna Hina Tanaka je najmlađi stanar skloništa u gradskoj gimnaziji. Nju čuvaju tetka i prabaka. Kada ih pitaju o bebinoj majci, one ućute.
„Došle smo ovde u petak, posle cunamija. Otada smo ovde“, kaže prabaka, Mičiko Tanaka.
Porodica dobija mleko i pelene, ali bez tekuće vode, one ne mogu da okupaju bebu. Pored Hine i njene porodice sedi jedanaestogodišnji Mugen Takahaši, sa sestrom i majkom. Uprkos tome što se kreće pomoću invalidskih kolica, Mugen je uspeo da pobegne od cunamija.
„Bio sam u školi kada je cunami naleteo. Učinilo mi se da imam vremena da stignem do kuće, ali je učitelj rekao da odmah moramo da bežimo. Otišao sam u osnovnu školu, koja je na višem terenu, tako da smo svi došli tamo i uspeli da pobegnemo od cunamija.“
Ali Mugenovi baka i deda nisu uspeli da pobegnu. Oni su među stotinama onih koji su poginuli kada je cunami protutnjao kroz grad, noseći sve na putu.
U skloništu je sve hladnije. Lokalni mediji izveštavaju da je u obližnjem skloništu umrlo 14 starijih osoba. Strahuje se da počinju da se šire bolesti poput gripa. Vozeći bicikl kroz ruševine obližnjeg Ofunata, Ai Omi zastaje da proveri poruke na mobilnom telefonu.
„Imam prijatelje na sve strane – i ovde, i dalje prema jugu u Sendaju i u Tokiju. Pokušavam da ih pozovem da vidim da li su bezbedni, da li su im porodice bezbedne, ali mobilni telefoni ne rade... Nuklearna opasnost je zastrašujuća, ali ljudi koji žive ovde duž obale brinu o budućnosti, kako će ikada moći da nastave normalan život“, priča Ai Omi.
U blizini, Satoko Kino pretražuje ostatke svoje porodične kuće. Ona je sa ocem uspela da spase dragocenu figuru Bude i drvenu ploču koja je čuvana sa urnom njenog pokojnog ujaka, zajedno sa zavežljajem ujakovih pisama.
„Na ovoj pločici je ime mog ujaka – ime je upravo ovde“, pokazuje Satoko.
Rešili su da odnesu te porodične uspomene u porodično svetilište u brdima iznad grada. Dragocenosti su predali svešteniku koji je obećao da će ih staviti na posebno mesto. Za Satoko i njenog oca, to je veliko olakšanje – sada veruju da će njihovi preci počivati u miru.
Mnogi stanovnici Ofunata dolaze u svetilište da se pomole – i da planiraju sahranu svojih bližnjih koje su izgubili. Dole u razorenom gradu, preživeli pokušavaju da vide kako mogu da naprave bilo kakve planove za budućnost...