Svetski državnici obeležavaju 70. godišnjicu savezničkog iskrcavanja u Normandiju u Drugom svetskom ratu, 6. juna 1944. Na najduži dan u istoriji, poznat kao “Dan De” počela je odsutna bitka između desantnih savezničkih snaga i snaga nacističke Nemačke, koje su okupirale zapadnu Evropu. Bio je to najveći desant u dotadašnjoj istoriji, koji je doveo do konačne savezničke pobede. Ovogodišnje obeležavanje Dana D ima poseban značaj za preživele ratne veterane.
Devedeset-osmogodišnji Toni Pajat krenuo je u isti pohod koji je napravio pre sedam decenija, kada je prešao Lamanš. Pajat je 1944. bio učesnik najveće desantne operacije u istoriji. Flota od sedam hiljada brodova krenula je iz Britanije 6. juna 1944. da bi oslobodila okupiranu Francusku.
„Sedeo sam na palubi broda Liberti, bezbrižno čitajući knjige, dok bi iz nemačkih aviona povremeno padale bombe, koje bi nas promašile. Nisam se bojao, ali nisam se ni junačio. Situaciju smo jednostavno morali da prihvatimo.“
Mnogi Evropljani duguju svoju slobodu veteranima kao što je Pajat. Dvanaest meseci posle iskrcavanja, nacistička Nemačka bila je na kolenima.
„Obično smo spavali u iskopanim rupama, ponekad bismo prenoćili u tenku. Kao vezista imao sam džip kojim sam prešao čitav put od Aromanša do Berlina“, priča Toni.
Zapadno od Aromanša, američke snage zauzele su plaže Normandije nazvane kodiranim imenima, kao što su Juta i Omaha. Hiljade mladića iskrcalo se na obalu pod kišom nemačke granata.
Naredne generacije upile su ove prizore zahvaljujući ratnim filmovima i objavljenim knjigama. Međutim, veterani nose neizbrisive uspomene iz Normandije.
Devedestdvogodišnji Džordž Šenkl bio je kaplar za vezu u 82. američkoj padobranskoj diviziji. Na Dan De spustio se u Normandiji sa 508. Padobranskim pukom. Vratio se da bi posetio američko groblje na plaži Omaha.
„Nikada neću zaboraviti reči predsednika Dvajta Ajzenhauera. 'Sve oči sveta uprte su u vas.'“
Za hiljade ljudi koji posećuju groblje, ovaj dan je prilika za kolektivno sećanje na ogromne žrtve. Veteranima je ovaj dan vreme tužnog prisećanja na saborce koji su u ovim brdima dali svoje živote pre sedamdeset godina.
Bil Bajers iz Oklahome, služio je u 300. inženjerskoj jedinici. Ovo je njegov prvi dolazak u Normandiju posle 1944. Došao je da oda poštu prijatelju. Kliford Aleksander je bio na brodu, koji je potopljen neprijateljskom vatrom kod plaže Omaha. Njegovo telo nije nikada pronađeno.
„Za mene je to jednostavno bilo nešto što se dogodilo. Nikada nismo pričali o tome. Video sam mu ženu i rekao joj šta se desilo. Ona je na to rekla da mora da je još uvek živ. Nije htela da prizna da ga više nema.“
Na dan iskrcavanja poginulo je 6,000 američkih vojnika i 4,300 britanskih i kanadskih vojnika. Gubici Nemačke procenju se na do 9,000.
Većina preživelih veterana je sada u devedesetim godinama. Mnogi od njih kažu da je ovo verovatno njihov poslednji obilazak obale Normandije koja još uvek nosi ožiljke rata, bojišta na kojem je pao tako velik broj njihovih ratnih drugova.
Devedeset-osmogodišnji Toni Pajat krenuo je u isti pohod koji je napravio pre sedam decenija, kada je prešao Lamanš. Pajat je 1944. bio učesnik najveće desantne operacije u istoriji. Flota od sedam hiljada brodova krenula je iz Britanije 6. juna 1944. da bi oslobodila okupiranu Francusku.
„Sedeo sam na palubi broda Liberti, bezbrižno čitajući knjige, dok bi iz nemačkih aviona povremeno padale bombe, koje bi nas promašile. Nisam se bojao, ali nisam se ni junačio. Situaciju smo jednostavno morali da prihvatimo.“
Mnogi Evropljani duguju svoju slobodu veteranima kao što je Pajat. Dvanaest meseci posle iskrcavanja, nacistička Nemačka bila je na kolenima.
„Obično smo spavali u iskopanim rupama, ponekad bismo prenoćili u tenku. Kao vezista imao sam džip kojim sam prešao čitav put od Aromanša do Berlina“, priča Toni.
Zapadno od Aromanša, američke snage zauzele su plaže Normandije nazvane kodiranim imenima, kao što su Juta i Omaha. Hiljade mladića iskrcalo se na obalu pod kišom nemačke granata.
Naredne generacije upile su ove prizore zahvaljujući ratnim filmovima i objavljenim knjigama. Međutim, veterani nose neizbrisive uspomene iz Normandije.
Devedestdvogodišnji Džordž Šenkl bio je kaplar za vezu u 82. američkoj padobranskoj diviziji. Na Dan De spustio se u Normandiji sa 508. Padobranskim pukom. Vratio se da bi posetio američko groblje na plaži Omaha.
„Nikada neću zaboraviti reči predsednika Dvajta Ajzenhauera. 'Sve oči sveta uprte su u vas.'“
Za hiljade ljudi koji posećuju groblje, ovaj dan je prilika za kolektivno sećanje na ogromne žrtve. Veteranima je ovaj dan vreme tužnog prisećanja na saborce koji su u ovim brdima dali svoje živote pre sedamdeset godina.
Bil Bajers iz Oklahome, služio je u 300. inženjerskoj jedinici. Ovo je njegov prvi dolazak u Normandiju posle 1944. Došao je da oda poštu prijatelju. Kliford Aleksander je bio na brodu, koji je potopljen neprijateljskom vatrom kod plaže Omaha. Njegovo telo nije nikada pronađeno.
„Za mene je to jednostavno bilo nešto što se dogodilo. Nikada nismo pričali o tome. Video sam mu ženu i rekao joj šta se desilo. Ona je na to rekla da mora da je još uvek živ. Nije htela da prizna da ga više nema.“
Na dan iskrcavanja poginulo je 6,000 američkih vojnika i 4,300 britanskih i kanadskih vojnika. Gubici Nemačke procenju se na do 9,000.
Većina preživelih veterana je sada u devedesetim godinama. Mnogi od njih kažu da je ovo verovatno njihov poslednji obilazak obale Normandije koja još uvek nosi ožiljke rata, bojišta na kojem je pao tako velik broj njihovih ratnih drugova.