“O ne, ne ponovo. Šta je bio motiv tog čoveka i zašto je to uradio baš tamo” – ovom rečenicom, profesor Mark Cimerman u razgovoru za Glas Amerike objašnjava šta mu je prvo palo na pamet kada je čuo za masovnu pucnjavu u Mejnu. To je verovatno bila i prva stvar koju su pomislili i mnogi stanovnici SAD, kada su u jesenje, oktobarsko predvečerje 25. oktobra saznali za vest da je naoružani napadač ubio 18, a ranio 13 ljudi u malom gradu Luistonu.
Bilo je to 36. masovno ubistvo u Americi ove godine, pokazali su podaci novinske agencije AP. Lokalna policija za napad je osumnjičila Roberta Karda, koji je 36 sati kasnije još bio u bekstvu.
Mark Cimerman, profesor psihologije i jedan od direktora Instituta za prevenciju povreda vatrenim oružjem iz En Arbora u Mičigenu, kaže da javnost još nema dovoljno informacija o slučaju, ali da je, ako je ovo kao većina masovnih pucnjava u SAD, “verovatno postojala neka trauma iz detinjstva počinioca, tuga na koju reaguje, kao i da je prethodnih meseci došlo do ubrzanja događaja” koji su doveli do pucnjave.
“Retko se ljudi samo probude jednog dana i odluče na ovakav čin. Često postoje naznake ovih događaja: manifesti, komentari na društvenim mrežama, pretrage na internetu, kupovina novog oružja ili municije”, objašnjava Cimerman.
Mark Cimerman, jedan od direktora Instituta za prevenciju povreda vatrenim oružjem iz En Arbora (Foto: Institute for Firearms Prevention)
Policija je saopštila da je Kard, obučeni instruktor vatrenog oružja i pripadnik rezervnog sastava američke vojske koji je nedavno prijavio da ima problema sa mentalnim zdravljem, ušao u kuglanu i počeo da puca, a onda je otvorio vatru i na ljude u obližnjem baru.
“Mnogi činovi nasilja se mogu sprečiti i postoje znaci upozorenja koji daju šansu da se nešto predupredi. U ovom slučaju deluje da je napadač pretio i ranije”, kaže za Glas Amerike Ejpril Zeoli, vanredna profesorka Škole za krivično pravo Univerziteta Mičigen . “Ipak, to što neko ima psihičke probleme ne mora da znači da će biti nasilan. Često su ljudi sa ovim problemima žrtve, a ne počinioci”.
Analizirajući javno dostupne informacije o masovnoj pucnjavi u Mejnu, Zeoli navodi da je sličnost sa poznatim slučajem poput Parklenda iz 2018. upravo u tome što su ljudi “znali da je neko opasan, čak su i kontaktirali policiju, ali iz različitih razloga nisu poslušana upozorenja i iskorištene šanse da se interveniše”.
U pucnjavi u srednjoj školi u Parklendu na Floridi u februaru 2018. ubijeno je 17 ljudi.
Za profesora Cimermana, podatak da je u SAD ove godine zabeleženo gotovo 40 masovnih ubistava govori da Amerika mora da “uradi nešto kao društvo i nacija”. Kaže da je važno da se ostavi politika po strani i da se shvati “da su bezbednost i prevencija od povreda vatrenim oružjem od vitalnog značaja za zdravlje nacije”.
“Moramo da promenimo naš mentalitet koji funkcioniše po principu ‘mi-oni’. Važno je naći način da verujemo jedni drugima, da se poštujemo i da pronađemo zajednički jezik. Treba da prestanemo da klevetamo vlasnike oružja i da priznamo da u SAD imamo pravo da posedujemo oružje. Takođe, moramo da prestanemo da odbacujemo one koji ne voli oružje kao osobe koje su automatski i protiv prava na posedovanje”.
Ne propustite: Osumnjičeni za masovno ubistvo u Mejnu pronađen mrtavOn dodaje da pitanje oružja u Americi ne može biti političko, odnosno stranačko i da je važno da društvo i institucije kroz razgovor dođu do rešenja i strategije čiju funkcionalnost treba proveriti u praksi.
Skoro četiri godine pre masakra u Mejnu, guvernerka Dženet Mils je potpisala zakon čiji je cilj bio da se spreče upravo ovakve tragedije. Taj zakon predviđa određene mere upozorenja i oduzimanja oružja u nekim slučajevima, ali ne one najstrože, kakve postoje u drugim državama.
U Mejnu lekar mora prvo da proceni mentalno stanje određene osobe pre nego što policija i sud oduzmu oružje. Većina država ne zahteva lekarsko odobrenje ako policija oceni da je neko opasan po sebe ili okolinu.
U pisanju zakona su učestvovale i grupe koje se zalažu za slobodno nošenje oružja kako bi se zadovoljila volja većine građana Mejna koji podržavaju Drugi amandman i pravo na nošenje oružja. Međutim, mnogi su tvrdili da je trebalo usvojiti oštrije zakonske mere, poput onih u drugim državama gde se oružje oduzima bez prvobitnog lekarskog odobrenja.
Ajpril Zeoli (Foto: School of Public Health, Whitney Vojtkofsky)
“U ovom slučaju zakon je mogao da bude iskorišćen. On je na papiru dobar, ali mora u praksi da se sprovodi u delo”, kaže Ejpril Zeoli. “Puno je posla pred nama, mnogo ljudi ne bi trebalo da imaju oružje, a poseduju ga i koriste na opasan način”.
Globalna Anketa o lakom oružju (Small Arms Survey) iz 2018. pokazala je da Amerika na prvom mestu po broju komada oružja u rukama civila, ispred Jemena i Crne Gore i Srbije.
“Laka dostupnost oružja je jedan od razloga pucnjava. Države sa proverama dozvola i prošlosti kupca imaju manje smrtnih slučajeva vatrenim oružjem od država sa jednom ili drugom proverom ili nijednom. Oružje je sveprisutno u našem društvu, preko 100 miliona domova ga ima i poseduju u proseku četiri do pet komada”, objašnjava Mark Cimerman.
Ejpril Zeoli tvrdi da Amerika nema veći problem generalno sa nasiljem od drugih zemalja, ali potvrđuje da veći pristup oružju donosi češće smrtonosne ishode.
“U Americi imamo mnogo ubistava i masovnih pucnjava, mnogo više nego u drugim zemljama. Ali kada pogledate ukupne brojke, nismo nasilnije društvo od ostalih. Drugih zločina poput napada i silovanja nema više nego u ostalim zemljama, ali kada su u pitanju oružani napadi, više ljudi gubi živote”.
Mark Cimerman ističe da je s obzirom na broj komada oružja u privatnim rukama, a navodi da je to oko 300 miliona, “čudo da Amerika nema još veći problem”.
“Ipak, većina vlasnika je odgovorna i podržava napore za poboljšanje bezbednosti i rešavanje problema povređivanja vatrenim oružjem”, tvrdi on i pokušava da na slikovit način opiše kako gleda na moguće rešenje problema.
“Slično smo uspeli da uradimo za povrede i pogibije u saobraćaju, iako danas ima više automobila na putevima, a vozi se brže nego ikada. Ako možemo da smanjimo povrede i pogibije u automobilima, a da ne oduzmemo ljudima sposobnost da poseduju i voze automobil, trebalo bi da budemo u mogućnosti da to uradimo za vatreno oružje”.
Ne propustite: Tinejdžer koji je ubio četvoro srednjoškolaca biće osuđen na doživotnu kaznu zatvoraCimerman objašnjava da je potrebno sve - “od efikasne obuke o bezbednosti, preko podrške porodici, do inženjerskih rešenja za efikasne brave za oružje, do iznalaženja politike koja može da osigura da vatreno oružje ne završi u rukama nekog ko može da nanese štetu sebi ili drugima”.
“Moramo da se usredsredimo na pomoć mladima da razviju veštine za rešavanje sukoba na nenasilne načine i da osiguramo da im vatreno oružje nije lako dostupno. Ali tu su i pitanja koja se odnose na životne faze, jer osobe srednjih godina i starije mogu da budu izložene većem riziku da počine samoubistvo nego ubistvo, tako da su im potrebne različite vrste prevencije”.
Kada se govori o glavnim uzrocima masovnih ubistava u Americi, Ejpril Zeoli navodi da ih počine osobe koji su “intimni partneri ili članovi porodice žrtava”.
“To su slučajevi u kojima ima mnogo porodičnog nasilja. I to nasilje se nastavlja dok ne eskalira i onda dođe do slučajeva masovnih pucnjava”, kaže ona. “Takođe, treba imati u vidi da ljudi često prete, a mi ne zamo ko će sprovesti pretnju u delo i zaista postati napadač. Zato moramo da budemo veoma oprezni. Ako neko preti, a ima oružje ili može da ga kupi, tada moramo da stupimo u akciju”.
Jutro posle pucnjave u Luistonu (Foto: REUTERS/Shannon Stapleton)
Kao ostale česte motive za počinioce ovakvih zločina, Zeoli navodi “želju za slavom i medijskom pažnjom, kao i rasizam”, podsetivši na slučaj masovne pucnjave u crkvi u Čarlstonu u Južnoj Karolini 2015. u kojoj je ubijeno devetoro ljudi.
“Napadač je bio belac, vernici u crkvi su bili crnci. On je čak napisao i svoj manifest. Namerno je želeo da ubije što više ljudi, jer takvim osobama je i cilj da dospeju u medije”.
Pored žrtava masovnih pucnjava, tragedije poput ovih u Mejnu ostavljaju veliki, gotovo neizbrisivi ožiljak na cele zajednice, ocenjuju sagovornici Glasa Amerike.
“Velike psihičke posledice ostaju. Imate ljude koji su bili tamo i preživeli, pa one koji su izgubili voljene. Konačno, utiče i šire, na sve u lokalnoj zajednici. Mnogi razviju postraumatski stresni poremećaj”, navodi Zeoli.
Profesor Cimerman kaže da je za očekivati da ljudi u Luistonu posle masovnog ubistva “budu rastrojeni, gube san, ‘izgube sebe’”. “Važno da svi koji su pogođeni tragedijom dobiju prostor i vreme da se izleče”, zaključio je on.