Poput vulkana na Islandu, dan posle objavljivanja preliminarnih rezultata izbora, kod dela mladih ljudi u Srbiji dogodila se erupcija besa, razočaranja i nezadovoljstva – ne samo zbog pobede vladajuće Srpske napredne stranke koju su pratile, prema tvrdnjama OEBS-a i drugih nezavisnih posmatrača, brojne nepravilnosti, već i zbog novog nesnalaženja opozicije u onome što vide kao odbranu izborne volje.
Eskalaciju tinjajuće frustracije zbog nespremnosti lidera većine opozicionih stranaka da čuju i razmotre predloge mladih na protestu viđena je u ponedeljak uveče, tokom skupa građana i lidera koalicije „Srbija protiv nasilja“ ispred sedišta Republičke izborne komisije (RIK) u Beogradu.
Tom prilikom, grupa mladih ljudi ušla je u raspravu sa jednim od predstavnika opozicije - Srđanom Milivojevićem, upitavši ga šta je plan za dalje, na šta on nije imao konkretan odgovor.
Ne propustite: Građani protestovali ispred RIK-a zbog navoda o izbornim nepravilnostimaDan kasnije, 21-godišnja studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu Emilija Milenković priča za Glas Amerike da je posle izbora prvo osećala razočaranje, ali da je ono u ponedeljak preraslo u bes.
„Kako je dan odmicao i približavalo se veče i protest, to razočarenje se prelilo u bes i sad sam izuzetno besna i ljuta i želim da taj bes prenesem na ulicu, ali i u institucije. A toliko smo truda uložili u ceo izborni proces, u posmatranje i kontrolisanje izbora... Želim da sada taj bes osete svi u ovoj državi, naročito mladi, ali i opozicija“, kaže ona.
Prema podacima RIK-a, na izborima za republički parlament, lista Srpske napredne stranke osvojila je 46,6 odsto glasova, dok je vodeća opoziciona lista "Srbija protiv nasilja" osvojila 23,7 odsto.
Borba za Beograd je nešto neizvesnija: naprednjaci su u glavnom gradu osvojili 39,4 odsto glasova, a Srbija protiv nasilja 34,3 odsto.
Međunarodni i domaći posmatrači izneli su primedbe na izborni proces, a organizacija Crta, koja je pokrila više od 1.000 od ukupno nešto više od 8.000 biračkih mesta, ocenila je da rezultati izbora u Beogradu „ne odražavaju volju građana".
Nikola Ristić, stručnjak za digitalne komunikacije, zbog svog britkog jezika najzaslužniji je što je rasprava sa Milivojevićem, funkcionerom Demokratske stranke, postala viralna na društvenim mrežama.
„Osećam se poraženo, ali ne bih to stavio u kontekst krađe glasova, dodavanja glasova sa strane ili finalnog rezultata pozicije ili opozicije. Najviše sam poražen činjenicom da je Branimir Nestorović ostvario rezultat kakav je ostvario. A što se tiče ovog ostalog – tu smo da se borimo“, kaže on.
Vraćajući se na dešavanja ispred RIK-a u ponedeljak, Ristić ističe da suština rasprave sa Milivojevićem nije inspirisana „zlom krvlju“, već objašnjava da „ako neko poziva na odbranu izborne volje, onda mora da kaže i na koji način se ona brani.“
Dodaje i da mu smeta što su mlade na protestu pojedini predstavnici opozicije nazivali "klincima" i tražili od njih da im kažu šta je plan.
"Ako hoćete legitimitet morate da ga nosite. Poverenje se ne dobija time što ste se samo ujedinili i to delimično. Poverenje se stiče i gradi. Poverenje u političke aktere u ovoj zemlji se ruši 30 godina unazad, a sada treba zbog jednog poziva pred RIK da mi imamo puno poverenje u te ljude. Ja ih molim i ovom prilikom – dajte nam konkretne smernice. Mi jesmo tu da branimo izbornu volju, nema priče. Ali to ne znači da ćemo slepo pratiti sve što nam kažu ili još gore slepo čekati dok nam ne kažu ništa“, ističe 27-godišnji Ristić.
Your browser doesn’t support HTML5
Protest građana i lidera koalicije "Srbija protiv nasilja" ispred zgrade Republičke izborne komisije
Emilija Milenković kaže da je glavni utisak sa protesta ispred RIK-a da opozicija nije imala odgovore na pitanje zašto je uopšte pozvala ljude na ulicu.
„Tada smo i mi upitali – 'šta ćemo sad'? U 18 časova tamo je bilo 4.000 ljudi, a kada se opozicija obratila bilo ih je možda oko 500. To je neprihvatljivo, moralo je da se reaguje ranije i mislim da opozicija uvek kasni u reakcijama koje su vrlo značajne".
Milenković kaže da joj deluje kao da je "opozicija nepristupačna za ljude koji se bore i izlaze na ulicu", kao i da je potrebna bolja komunikacija sa učesnicima protesta.
Smatra da će se bes, "ukoliko se ne iskoristi, pretvoriti u još jedno veliko razočarenje, ali sa mnogo dalekosežnijim posledicama".
Emilija Milenković, studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu (Foto: VOA/Stefan Miljuš)
Kao krivca za još jednu neuspelu „misiju“ osvajanja vlasti, deo javnosti u Srbiji identifikuje nedovoljnu konkretizaciju predizborne kampanje opozicije, a njena tri osnovana „stuba“ - borbu protiv nasilja, korupcije i inflacije vide kao „opšta mesta“.
Emilija Milenković kaže da nasilje, korupcija i inflacija svakako jesu najveći problemi, ali da je nedostajao odgovor na pitanje - kako će oni da se pozabave tim problemima kasnije u institucijama.
"Moram da se osvrnem na probleme koje se tiču mladih – pominjale su se neke mere poput izgradnje novih studentskih domova, smanjenje školarine, to i jesu najveći problemi. Ali, što se tiče problema koji dotiču građane generalno, nismo mogli da čujemo neka konkretna rešenja – eto oni će da urade nešto i mi ćemo svim srcem da glasamo. Istina je donekle i da opozicija nije imala dovoljno vremena da se bavi svim problemima, ali utisak je da je najveću kampanju zapravo radio ProGlas umesto opozicije“, kaže ona.
Nikola Ristić smatra da kampanje, barem u medijima, gotovo nije ni bilo.
„Kampanja se vodila aferama i vrednostima, a to u Srbiji ne može. Mi predugo nemamo politiku da biste nam nudili nemanje politike. Ne bih da ispadne da ja širim defetizam, ima sjajnih ljudi u tom opozicionom bloku, ali plašim se da se, kada postoji tako jedna široka koalicija, čuje previše šumova i ljudi ne mogu da se dogovore oko bilo čega. Mislim da je to bio i glavni problem kampanje Srbija protiv nasilja jer previše mišljenja na jednom mestu na kraju nije moglo da rezultira nikakvim zaključkom“, smatra on.
Nikola Ristić, stručnjak za digitalne komunikacije i aktivista (Foto: VOA/Stefan Miljuš)
Kako je za sada jedino izvesno da bi Srpska napredna stranka mogla da ostane na vlasti na republičkom nivou do 2027. i time zaokružili čitavih 15 godina vladavine, sagovornici Glasa Amerike su govorili i o tome da li sopstvenu budućnost vide u Srbiji?
Emilija Milenković kaže da je bilo zanimljivo gledati proglašenje rezultata izbora, jer su, kako objašnjava, mnogi ljudi u njenom okruženju počeli da zovu svoje poznanike iz Evropske unije i da ih pitaju kako mogu da dobiju pasoš ili papire.
„SNS je došao na vlast 2012. godine, ja sam tada imala 10 godina. Malo više od polovine mog života su oni na vlasti. Ja sada imam 21 godinu i do moje 25. godine, kada bi trebalo da budu novi izbori, ja nemam nadu da ću da živim bolje u ovoj zemlji. Mogu da se nadam boljem životu negde u inostranstvu. Ja ne želim da ceo moj život prođe pod jednim autoritarnim vođom koji ne vidi da ne želimo da živimo pod njegovom diktaturom", kaže ona.
Ističe da ne želi da je nazivaju "stranom plaćenicom i izdajnicom", jer se bavi političkim aktivizmom, niti da "sluša propagandu i ratne zločince" sa medija sa nacionalnom frekvencijom.
"Ako se sada nešto ne preokrene, osećam da su otvorene samo ekstremne opcije - ili ćemo da odemo iz ove zemlje ili ćemo da nastavimo da se borimo. Ja ću da se borim onoliko koliko mogu i ja pozivam mlade ljude da se borimo rame uz rame ili da se vidimo negde u inostranstvu, a mislim da je to ono što ovaj režim najviše želi. Ne želim da ostavim zemlju SNS-u, ja sam ovde rođena, želim ovde da ostanem i želim da vidim kako ova zemlja prosperira. Za sada mi je borba u glavi, a posle toga ćemo da vidimo“, zaključuje ona.
Etiketu „strani plaćenik“ pojedini provladini mediji su "zalepili" i Nikoli Ristiću. Ipak, on kaže da je za njega odlazak iz Srbije poslednja opcija, ali da je, na žalost, ne može isključiti.
„Sa druge strane, šta je moja alternativa osim da budem na ulici? Ali, ako imam takvu situaciju da kažem nešto što se nekome ne sviđa, da ću biti tako targetiran – moja jedina alternativa je da poslušam ostalih 50 odsto mladih u ovoj državi i da kažem da ću sreću potražiti negde napolju, što mislim da je za mene poslednja opcija“, kaže on i zaključuje da je u Srbiji najveći problem - misliti svojom glavom.