Pre dve nedelje avganistanski opozicioni Severni savez ušao je u prestonicu Kabul, obeæavajuæi da æe ponovo uspostaviti poštovanje osnovnih prava i sloboda žena koje su ukinute za vreme talibanske vlasti. Kako javlja novinarka Glasa Amerike, Ališa Riju, ima znakova da žene dobijaju mesto u posttalibanskom društvu, ali provlaèi se i skepticizam o tome kolika ta uloga može da bude u buduænosti Avganistana:
Na zakrèenoj ulici u Kabulu grupa žena netremice gleda u izlog jedne male radnje. Žene su pod plavim velovima od glave do pete, takozvanim burkama. Iako im veo krije lice, jasno je da su zapanjene natpisom u izlogu, koji ih poziva da posete salon lepote.
Iza zavese koja blokira pogled radoznalima na ulici, vlasnica salona Omira Moman pažljivo šminka klijentkinju koja je odluèila da se ulepša. Gospodjica Moman objašnjava da je po dolasku Talibana u Kabul 1996. bila prinudjena da zatvori svoj salon lepote. Ona naglašava da je presreæna što može ponovo da radi: "Moji klijenti se vraæaju i toliko sam sretna što radim. Mislim da sam veoma dobra u svom poslu i on mi pruža veliko zadovoljstvo."
Salon lepote nije luksuzno opremljen, tu je par sprejeva za kosu, korpa sa viklerima i nešto šminke. Zastareli aparat za farbanje kose, zaboravljeno èami u æošku. Ali to su sve ženski luksuzi koji su bili zabranjeni za vreme Talibana.
Sprovodeæi ekstremnu formu šerijatskog prava, Talibani su naredili ženama da prestanu sa školovanjem i daju otkaze na svojim radnim mestima. Mnoge od njih provodile su dane zatoèene u sopstvenim domovima. Žene uhvaæene da nose šminku i zapadnu odeæu, tuèene su i ponekad zatvarane, dok je kontakt sa zapadnjacima povlaèio smrtnu kaznu. Talibani naravno nisu jedini odgovorni za težak položaj avganistanskih žena. Više od dve decenije gotovo neprestanog ratovanja samo je u Kabulu dopvelo da toga da gotovo 50 hiljada žena ostanu udovice.
Klijent gospodjice Moman je 40-togodišnja udovica po imenu Parvin. Ona objašnjava kako joj je tekao život: "Moj muž je ubijen 1993. u gradjanskom ratu u Avganistanu, tako da sam ja postala samohrana. Kada su došli Talibani, nisu mi dozvolili da ni da radim niti da izlazim iz kuæe. Imam troje dece i nisam mogla na pravi naèin da ih hranim. Bila sam tužna i depresivna što ne mogu da se brinem o njima na bolji naèin."
Sveže našminkana maskarom i ružom za usne, Parvin se osmehuje svom liku u ogledalu. Ona kaže da se oseæa lepo po prvi put posle više godina, ali da se boji da æe njen novi izgled moæi da vide samo èlanovi porodice. Pre izlaska iz salona lepote ona nerado oblaèi plavu burku - podsetnik da se položaj žena u Avganistanu nije mnogo promenio.
Parvin: "Severni savez kaže da više ne moramo da pokrivamo lica, ali veæina nas boji se da to uèini javno. Mnogi ljudi, i žene i muškarci, misle da je nošenje burki pristojno, ne znam, možda æe se za dva ili tri meseca takvi stavovi promeniti. Iskreno se nadam da æe to biti sluèaj."
Sa tim reèima, Parvin stidljivo otvara zavesu, iskoraèuje na ulicu i nestaje u moru plavih burki